Наша књижевност

;

262 Е а ;

Наша књижевност

Ако изузмемо странце, који су већином као војни капелници радили код нас и чији је утицај био сасвим незнатан, наша музика у МХ веку била је с ретким изузецима вокална, Напионални романтизам давао је смер не само нашој књижевности и сликарству, него и музици, да се окрене народним изворима, чија је основа претежно певана реч. По повратку са студија из Минхена (1883), Мокрањац улази у наш јавни живот и започиње свој самосталан стваралачки рад, који прекида због поновног одласка на студије (у Рим и Лајпциг), да се у Београд коначно врати 1887. М њему је главна област вокална музика, а извори народна мелодија. Први резултат овог рада је „Прва руковет' (1884). Мокрањац овде свесно и са израђеним планом иступа као идеолог и борац. Због тога „Прва руковет“ није само музичка композиција, она је више од тога: програм. Али то више није програм усиљених и задиханих романтичара из Омладинског покрета; то је већ трезвен и систематски изграђен план, постављен на реалним основама и могућностима. Све што је у „Првој руковети“ постављено и решено, у идеолошком формално-конструктивном, композиционотехничком, хармонско-психолошком смислу, даље је развијено и доследно спроведено у осталим руковетима. А све је то тако ново и различито од онога што је пре тога било. Два наша најбоља музичка претставника прошлог века добили су коначно своја посебна места: Маринковић претставља врхунац и завршетак романтичарског правца, док Мокрањац поставља темеље реализма.)

Мокрањчево окретање народној музици, која је дала основно обележје његовом стилу, имало је дубоких узрока који су лежали у социјалним и културним приликама тадашњег нашег друштва. Цео наш ХЈХ век испуњен је непрестаним борбама народа са спољашњим и унутрашњим непријатељима. Особито су унутрашње политичке борбе народа са олигархијом жестоке и трају без прекида. „Српски народ је увек био те зле среће да је робовао или домаћим или туђинским угњетачима... Он иде за лажним обећањима, и сноси јарам самовоље, леже на мацке, пуни апсане, труне на точковима“ (Ј. Скерлић: „Омладина и њена књижевност“, стр. 31). После српско-турског рата 1876 г. и проширења граница Србије, настао је код нас интензивнији политички, економски и културни живот. Романтичарски покрет Уједињене омладине српске, који је 1870 г. доживео потпун слом, већ се био стишао када је Мокрањац започео свој рад. Младо српско грађанско друштво улазило је у стадиум зрења и коначног обликовања. Његове културне потребе и могућности још су скучене и недовољне. Увоз духовних продуката из иностранства постаје све живљи, што изазива покрет и превирање у културним слојевима друштва, а напослетку и реакцију. Учење Светозара Марковића, чији је присталица био и Мокрањац, узима све више маха међу интелигенцијом. Осетивши

5) Др. Војислав Вучковић: „Музички реализам Стевана Мокрањца“, 1940.