Наша књижевност

Руковети Стевана Мокрањца 265

Трећи део испуњава песма „Мој се драги на пут спрема“ (с-тоћ), коју певају алтови уз пратњу мушког хора. Ова песма, иначе сродна са руском думком, пева се лагано, али са извесним убрзавањима (тиђаго) и има тежак и елегичан тон. Она је као неки увод за идући став.

Четврти део изграђен је од најдраматичније песме читаве руковети „Леле Стано мори“. Она је у истом тоналитету као и претходна песма, у с-тоП-у, али је у двапут бржем темпу. Овде је спроведена слободна мотивска обрада, из које је цео став изграђен. Тема почиње унисоно у алтовима и тенорима, затим пролази кроз остале гласове, басове и сопране. Мокрањац је овде извео поступну градацију од ргапо до јогиз5што, са извесним убрзавањем и са осминским контрапунктирањем теме у басовима, што даје узбудљиву покретљивост целом ставу која тачно пружа утисак жестоке борбе (на речи „Заробиле, мори, малка Стана“). Завршна строфа дата је у лаганом темпу посмртног марша, са патосом и трагичним акцентима.

Пети део је изванредно фино нађен контраст претходном ставу. То је песма (у Аз-аиг-у):

(1, за гором, за зеленом = нешто јасно подврискује

баш ко грло ђевојачко...

која својом пасторалном бојом (на почетку у трогласном женском хору са темом у алту) делује освежавајуће. Цео је став рађен са спретном употребом полифоних елемената.

У шестом делу се опет види Мокрањчева вештина да од два мотива сложи облик ронда: 1) „Ој ђевојко душо моја“ — 2) „Вишњичица род родила“ — 3) „Ђе но синоћ с тобом стоја“ — 4) „Нема вишњу ко да бере“. У полетном и раздраганом темпу одмењују се молски и дурски тоналитет: 1) и 3) у |-тоу, 2) и 4) у А5-диг-у (паралелни тоналитети).

Последњи, седми део „Ајде, ајде момичето, да играме, да певаме“ (Е-аиг) долази после модулације завршних тактова претходног става из Аз-диг-а у С-диг. Овај део је право Хајдновско симфониско финале у маломе и пренето у вокални став. Жив покрет игре, који одмах на почетку и из места повуче играча у коло, да га кроз целу песму све више бодри до бесног и вртоглавог свршетка.

„Десету руковет“ сачињавају песме са Охрида, и она је у уметничком погледу најзрелије Мокрањчево дело. Њене су најглавније одлике: одабран материјал, складан распоред и пропорција облика, рав“ нотежа у контрастима, беспрекоран вокални став са ниансирањем боја, дубока логика и оригиналност хармонија (словенског типа), природна и течно развијена полифонија и, изнад свега, узвишена и племенита привлачност израза. Ова руковет је заиста класичан узор целокупне наше хорске литературе и из ње је највише зрачила она плодотворна снага која је нашој каснијој музици дала велики полет.