Наша књижевност

171

Светозар Марковић

ТУ

Наша кратка анализа и оцена револуционарног дела и књижевног стваралаштва Светозара Марковића били би сасвим непотпуни, ако овде не би рекли и неколико речи о његовом материјализму, а нарочито, о његовим погледима на уметност, мада о последњем питању, као што је познато, он није много писао. Познато је да је Фојербах, који је у области филозофије био материјалиста, у области социоло_ гије и религије био је идеалиста. Његов руски следбеник Чернишевски био је, према Плеханову, исто тако идеалист у области историске науке. У томе тврђењу Плеханова има неоспорно велика доза истине. Неоспорно је да у учењу Чернишевског о улози и значају великог човека и уопште личности има нечег неоспорно идеалистичког. Уосталом, у исто време, као што смо горе рекли, Чернишевски_је био, за разлику од Фојербаха, активан друштвени борац и револуционар и то нам налаже да се не задовољимо једноставним одређивањем исто_ риских погледа Чернишевског као идеалистичких. Они су заиста били идеалистички, али борбени, револуционарни и у значајној мери сагласни са реалним условима и задацима друштвеног развитка руске стварности онога времена. У вези са тим интересантно је да су Маркс и Енгелс, а особито Лењин и Стаљин увек високо ценили улогу и значај поштене и стваралачке интелигенције. Шта више управо Лењин је у своје време развио учење о уношењу „споља“ идеолошкоТеориске и уопште научно-социјалистичке свести у радничку класу. Ово гледиште Лењина његови критичари, убрајајући ту и Плеханова, квалификовали су као идеалистичко. А то је било дубоко материјалистичко-дијалектичко гледиште које је, прво, узимало у обзир фактички положај идеолошке ствари оног времена, и друго правилно оцењивало улогу и значај револуционарне интелигенције, у коју су спадали не само Маркс и Енгелс, већ и скоро сви први учитељи и руководиоци револуционарног покрета пролетаријата у западној Европи, Русији и балканским земљама,

Светозар Марковић није био доследан материјалист-дијалектичар, или боље речено, он није био свесни дијалектичар. Али баш зато благодарећи околности што је био активни и поштени револуционарни борац, он је често пута једним стихијским начином, макар са низом грешака и компромиса идеалистичке природе, ипак успео, уопште узевши, да правилно схвати улогу и значај револуционарне интелигенције онога времена. Било је у његовом тврђењу да је револуционарна интелигенција „со земље“ велика доза историске истине и у суштини оно није било у противречности са основним дијалектичкоматеријалистичким погледима по томе ванредно важном питању. Разуме се, тврђење Јована Скерлића да је Марковићев велики човек Ничеов надчовек, само што је схваћен као алтруистички и социјалан — пуни је неспоразум, да не рекнем и тежу реч. Јер, строго узевши, Ничеов надчовек по самој својој суштини не може да буде алтруис га