Наша књижевност

– Наша књижевност

Шта остаје из дела једног уметника осим стварности им истине, које је дубоко схватио и приказао» Декоративни и естетски елеменат, оно што се једино оком прима без испитивања догађаја, доживљаја и патњи људи, своди земљу, богату хиљадама животних и природних облика, на свет кулиса. Многи Ивановићеви листови обрађују места сеоског и провинциског живота. Али прате једино ток и игру облика и ништа нам не кажу о историским и савременим људским судбинама, које су се одигравале иза тих црта и облика. Градови и села тих предела лишени су душе, јер су без људи и одељени од њих. Изглед једног града, једне улице, може се тако обухватити и истражити, да се, иза чаробних облика, иза сликарских појава, осете дубоки корени стварности и реалне атмосфере живота. Једно такво многострано обухватање унело би и уткало у претстављање лепоту и многоврсност земље, вечите напоре, беду националног угњетавања из прошлости и колективан устанак на ново дело. Мвановићу је недостајало такво уметничко сазнање и интензитет.

Па ипак, млада генерација данашњих сликара може од Ивановића учити како се рукује занатом уметности цртања. Може од њега учити да је сваки објекат вредан посматрања и студије. Може учити колико је цртеж у стању рећи и поред ограничених сретстава. Али цртање Љубомира Ивановића има једну пустоловно романтичну варијанту.

Око које тражи налази свуда код Ивановића јасно посматране облике предмете. Али виртуозитет цртања не открива унутарње биће претстављеног Ма да управо цртеж, који само назначава, може пружити, својом непосредношћу, свежином и сенсибилитетом, често чистије осећање но до краја израђена слика.

Свођење животног задатка на цртање може претстављати мудро ограничење. И у цртању се може постићи врло велико мајсторство. МИ сретствима графике може се постићи такво претстављање стварности, да пролазно и променљиво, вештином и генијем уметности, добију дах траднога.

О. Бихаљи-Мерин