Наша књижевност

_ Светазар Марковић ЛЕ

рале у различитој мери и придавале буржоаско демократској и националној револуцији такав карактер да је. она неизбежно често морала да прескаче своје сопствене оквире буржоаско-демократске и националне револуције и да поприма форме социјалног покрета, који је себи постављао далекосежније, управо социјалистичко утописке за- : датке. Баш на тој основи велики револуционари Ботев и Марковић, 14 за разлику од радикалних буржоаских демократа, могли су да учине низ корака напред и да се оформе, развију и испоље не само као најдоследнији буржоаско-демократски и национални револуционари, већ и као социјалисти, макар и утописки, Када се има у виду да су и Хри. сто Ботев и Светозар Марковић били не само писци, не само агитатори и пропагатори, већ и организатори револуционарних покрета . својих народа и своме времену, јасно је да они исто као и њихови велики учитељи — руски револуционарни демократи, уздижу се за читаву главу више не само од Фојербаха и Хегела, већ и од француских утописта-социјалиста. Ако се тако постави проблем јасно је да је критика утопискосоцијалистичких схватања Ботева и Марковића ни у ком случају не сме да нас доводи до негирања њихових великих револуционарних заслуга, ни у ком случају не сме да нас доводи до потцењивања, а још мање до карикирања њихових научних, политичких и књижевних гледишта. Напротив, народно-ослободилачки покрети у нашим двема братским земљама са пуним правом, независно од свих грешака Ботева и Марковића, у њиховом лику могу и треба да виде своје далеке претече и учитеље. Ни у ком случају не треба да дозволе нашој реакцији било да она себи присваја њихово велико револуционарно и књижевно наслеђе, било да га у потпуности пориче, као што је случај са Слободаном Јовановићем, било да га омаловажава и карикира као што-је случај са Јованом Скерлићем, а делимично и са Драгишом Лапчевићем.

|

Данас је опште познато да, док је у француској револуцији буржоазија играла водећу улогу и саму револуцију завршила успостављањем типично буржоаског друштвеног поретка, у руској Октобар- 5 ској револуцији буржоазија не само да се одрекла водеће улоге, већ је и отворено прешла на контрареволуционарне позиције. Водећа улога у руској револуцији прешла је у руке пролетаријата који је стао на чело савеза са сељацима и са националним покретима, Уколико се више капитализам оформљавао и испољавао као империјализам, особито после Октобарске револуције, утолико је више по општем правилу у националним и колонијалним револуционарним покретима буржоазија престајала да игра водећу револуционарну улогу и не ретко прелазила на отворене контрареволуционарне позиције. У садањем рату део крупне светске буржоазије прешао је отворено на фашистич-