Наша књижевност

рез У

УЈе Е

Меј 25 Наша књижевнбет И ис 7 =

ке, антидемократске позиције. Други део је остао“ на демократским. позицијама и ми данас са:њим сарађујемо против, фашистичке фрак- ције светске буржоазије. М за нас, уосталом, данас (говорим о Бу-_ гарској и Југославији) иако не постављамо себи крајње социјалистичко-совјетске задатке, наши основни савезници остају сељаци, ситно

и средње градско становништво и радна интелигенција, а исто тако, разуме се, и национални револуцинарни покрети, што је нарочито важно за Југославију. Али особито важно и занимљиво је да се под-

вуче исто тако, да за нас данас национално питање, ма како да је од првостепене важности, нужно је везано са извесним опсегом социјал-

них задатака, које наши народно-ослободилачки покрети не могу а да Е не поставе за решавање истовремено и управо у вези са националним = питањем. Ствар је у томе што, прво, реакционарна буржоазија да би сачувала своје социјално господарење и привилегије никада се није 1: колебала и не колеба се и сада да тргује својом отаџбином, и, друго, борба противу ње, да би била ефикасна, ниуком случају не може да се води само на чисто националним, патриотским позицијама, већ треба да прерасте, у једној или другој форми и степену, у борбу за. одређене социјалне захтеве народних маса, Чисти национализам данас веома лако прелази у чисто патриотарство, у национално мегаломанство, С друге стране, при нашим данашњим условима немогуће. и нецелисходно је да се постављају социјални задаци чисто социјалистичко-совјетске природе. А све то даје нашој политичкој борби социјални карактер не претварајући је у борбу за непосредно остварење социјализма код нас. не "4 Му а

ЗЕН

Ботев и Марковић за своје време, не престајући ни за моменат да буду утописки социјалисти, потпуно: правилно разумели су огромни револуционарни значај како тадањег сељаштва, занатлија и радне интелигенције, тако и национално револуционарних покрета у евојим и свим осталим балканским земљама. Мако нису били лењинисти (у оно време они то нису ни могли да буду) захваљујући својим материјалистичко-реалистичким погледима на свет и живот и богатом револуционарном искуству, опште узевши, правилно су решили то основно питање револуционарних покретачких снага, савезника и резерви у револуцији.

И обојица, а нарочито Светозар Марковић учинили су и у изјашњењима и у својим методама низ грешака како са научно-стати“ стичког тако и са стратешко-тактичког политичког гледишта. „Критичари“ Светозара Марковића данас са великим закашњењем траже лупом све те грешке да би од њих направили закључак о општој погрешној идеолошко-методолошкој и социјално-политичкој линији великог српског револуционара. Није то ништа чудно што нам је по многим питањима данас лако да откривамо грешке у радовима Светозара Марковића. Много је чудније, управо за дивљење је — што је тај велики дух свога времена када у Србији још није било објектив-