Наша књижевност

Нирнбершки кавез 5 333

Ово сазнање није ме само разочарало и увредило. Оно ме је и прекинуло. У мени је настао необичан мук. Тишина се ширила из моје нутрине, однекуд где сам као дете веровао да се налази душа, и плавила је мене и људе око мене и део суднице налик на сцену,

где се још увек са свом могућом напетошћу одигравало нешто- од

судбоносног значаја по живот и смрт, по мртве и живе, нешто што више нисам могао сасвим јасно да уочим.

До мало час сам осећао свет, и себе у свету, своје присуство неодређено као здравље. Знао сам шта у ком тренутку осећам и мислим. А сад — тишина. И ништа више, Празно. Као да сам сав по души и месу, туширан лаписом, па сам утрнуо, отупио, постао неосетљив. Колико је то трајалог Неколико секунди2 Много више» Дуго После извесног времена, почео сам да, гњеван, долазим себи. Људи и предмети израњали су из магле, а бестрага далеко, иза зидова, иза брда и долина чуо сам поново шумове свог срца. Они су постајали све јаснији, срдитији,

И заједно са ритмом била, причинило ми се да чујем и глас старца Јерка, као наметљиво шуштање лишћа шибаног ветром између свака два откуцаја дамара.

ж ж

Модар и мокар, бануо сам око трећих петлова НИ у пошдизу да се угрејем. ЊЕ |

Он је дугом варјачом од сирове буковине мешао скроб у казану под којим је горела танка, шиштава ватра од раките и суве балеге. При сваком кружном покрету његове суве руке, избијао би му од испод мишке и из лоше штављена кожуха задах овчијег лоја, пресног меса и хлебног теста које на топлом кисели,

Јерко није имао много зуба, а лице му је било покривено густом мрежом безброј попречних и уздужних бора, стално у покрету. Оне су се вечито мрсиле, укрштале, уплитале, правећи чипкаст вео пред његовим лицем, чије је црте било готово немогуће сагледати. Док би говорио и усне су му се борале, расплитале и безубо мрсиле.

А волео је да прича и умео,- -сладећи полако сваку реч, која би увек изненађивала, иако си баш њу само на том месту приче и очекивао. е

Оне ноћи, почео је изненада да ми говори о свом сину — орлу партизанском — кога су Немци стрељали,

Тешко рањена донели су га другови на носилима кући, да се вида. „Али — недељу дана тек минуло, ране на боље кренуле, а Немци, у само свитање рупили у ПИ где је лежао, без речи га подигли са сламе, извукли на двор...

Тужно старачки зашуштао је глас друга Јерка. |

— Знао сам, сина, као што се душа зна, до испод дна, Леп је био