Наша књижевност

334 5 Наша књижевност

он свима и сви су волели његових двадесет и пет година једрих као чокот грожђа и чистих као суво злато. А мени је увек било довољно да га погледам само, па да се од радости насмејем. Чинило ми се, ја га и не гледам, ја га оком као усном љубим.

„Девојке су волеле његову снагу, а другови његову храброст.

„Има храбрости... Различитије су него јунаци. Његова је била као здрава јабука. Ништа да бациш! Глатка храброст, и радним даном и недељом једнако орна, обла, од једног излива, без превоја и слојева у којима се може некад да нађе труње слабости и код ваљаних јунака.

„Нико га није знао као ја. По ојцу његовом.

„Одвукли га Немци до дворишног зида, све лепо, без речи и кундака, и дигли га на ране, на ноге. И стаде момак, цветићу мој млади! Ни жмирнуо није, нити се ознојио. Од пркоса неће ни да се наслони на зид. Стоји, здрав човек, а кост му пребијена у једном буту, гелери још — у другом.

„Гледам га кроз маглу у очима мојим. Цветићу мој љубазни, не гледам, маглом у очима га љубим по свакој од шест рана, и по лицу још нерањеном.

„Жена његова Милка, пре годину доведена, стисла дете на груди, стоји скамењена, а сва је још врућа од сна.

„А он, мили, дише мирно, прибрано и лепо као да не жали, као да га ни кост ни месо не боле. Ја, старац, гледам у њега и не могу да се од љубави не смешим, иако ми у срцу пелин. Судбину видим, јутро у црном, али не могу другојаче — навикао сам да му се лику смешкам, јер ми је радосно од његовог изгледа. Очи се радују само оном што виде, и не мисле на после,

„Немци — све полако. Онај каплар, прћаст и риђ, као да га је рђа јесења осула, пришао сину, загледа га, њушка пропетим носићем, врти се око њега, али ни реч не говори. ћути човек,

„Ћутке се постројило и пет војника. Нико од њих да мрмори. Дигли само пушке и почели да узимају на око, некако полагано, врло споро, као да су им руке — пужеви. А ја не скидам радосне очи са сина, иако видим, брижан, пушке како се дижу, мало помало, ситним отскоцима, цвете мој весели, као да бирају и пипкају где да га љуће саставе. А види се, нису радосни ни војници који се све опасније коче, ни риђи каплар који се тромо враћа. Гледам у сина и знам да и он све то види. Али занима га, као не односи се на смрт његову, ни ичију, равнодушно, онако само гледа, рекао би и да си му душманин. Није се препао ни за најтањи листић бледила. Сасвим му ништа није жао младости коју ће излити. Мирно му ојце, благо, прибрано. Гледа у сунце које се страшно помаља, без туге, као да ће сву вечност само светлост гледати,

„Птицу по перју познаш, цвет по мирису, шуму по лишћу. Свако биће има свој изражај и знак одавања. Ја њега по оку хватам. Не би