Наша књижевност

Нирнбершки кавез - 335

то свако могао. Али ја сам му очи одувек гледао. Ех, лептирићу мој жењени, знао бих да му је било тешко, таман да му то није теже било од сенке латице у подне.

„Смешак некад ништа не значи. Али он се смешио не да се скрије, него мени и свету сав открије. Смеши се он, ветрићу мој бистри, и прибраним оком види како Немци коче лице од пакости изнутра, и нишане, померајући полако цеви малим, све краћим трзајима, као да је већ свака напипала рану коју ће задати и унапред грлом ушла у њу.

„Не вређа га спорост цеви. Чак у једном тренутку, као прави стрелац који је био, жмирнуо је на лево око. Рекао би и сам нишани. А он је, братићу мој, проверавао како је који Немац цев у њега наперио. Две цеви је тако испитивачки оценио, а кад је био код треће, он се намршти као командант који је ухватио војника у греху војничком. Ништа не рече, него се сам помери за прст-два, да исправи војничку грешку и стане и трећој цеви на мегдан,

„Кад је завршио све то проверавање, погледао је мило зрачећи жену, сина и мене. Очи му једно светлије од другог, једно млађе од другог, једно цветније и мирније од другог. Ни капљице туге. Толико младости у телу човечијем још никад није било.

„Каплар зарђала лица није све то видео. А и како би2 Грицкао је влат траве, почео да је сише од беличастог коленца. њеног, где је слатка. Кад је изједе сву, стужи му се, пљуну, обриса уста рукавом и више уснама но шапатом рече: „Лос!“

„Сину мом тад синуше очи као илински кресови, црне очи, здраве, велике, снажне и ведре, лаке као веверице у скоку, благе као срне, младе као извори. Искре благородно као да жену виде још док је цура била, а синчића — већ као момка стасалог. Нико још није тако лепо смрт у свих пет цеви погледао,

„И тачно кад су прсти Немаца притиснуле обарач до пола, па су као сви стрелци узели дубоко ваздуха у плућа и затим, задржали дах како им дисање својом игром не би гађање омело, тачно тад мој син викну жени, детету и мени, оцу свом: здраво! а Титу, слободи и нашима — живели!

„А мени старцу, осмех се заборавио на лицу и кад је јунак, пао.“

Тог истог јутра Немци стрељали су му унука и снају. Њега су оставили да их сахрани, што је и учинио. А одмах затим отишао у одред »да синовља пушка не дангуби“.

Управо пред полозак за Нирнберг, дознао сам да је у јуришу погинуо још у лето 1944, ~

в “ в

Преда мном су се налазили руководиоци свих злочиначких смрти ових година: смрти мог најмлађег брата закланог у Јасеновцу, по-

пари пале оетараврајнић о. ава је -6а је арањаљинае "кајв-<. свој“