Наша књижевност

"Наша књижевност

гибије браће од стричева, Луја у Никшићу, Еде на Космају, смрти сестричина на Сајмишту, стрељања другова Огњена и Отокара, погибије друга Ђорђа, погибија друга Крсте Бајића у офанзиви која је ослободила Србију, погибија друга Јерка, стрељање његовог сина и смрти и погибија свих знаних и незнаних другова, На шест корака од мене седели су кривци за смрти два милиона Југословена, за милионе погинулих црвеноармејаца у борби за слободу свих народа, за десетине милиона смрти деце, жена, људи које су ови хитлеровци уморили глађу, батинама и страшним мукама. Они су псима раздирали своје жртве, давили их гасом, вешали, стрељали револвером, премлаћивали ашовом, разносили бомбом, гњечиљи гусеницама тенкова, палили у пећима крематорија и кућама које су сабласно дуго пламсале.

· Ниједну варијанту познатих и дотле непознатих смрти нису оставили неискоришћену. Све су истовремено запосљавали шест грозних година од таме до таме, на крвавој текућој траци уништавања младости, снаге, љубави, ума и наде људи. Они су пујдали све псеће сенке подземља на цео људски живот, претећи му истребљењем. Које чудо ако су им народи у заједничкој машти убијених и преживелих, придали језиви лик смрти замишљајући их као њу саму, са косом и кошчатом шаком, халаво пруженом над топлом земљом

и друговима у цвету Шта је једна једина мала смрт на коју правда "може да осуди сваког од њихг Ако је она казна, бедна је то казна.

Али није реч о казни. О правди се овде говори. Она није освета за мртве, ни накнада за бол ојађених. Не постоје спојни судови између смрти и суза, између суза и правде. Правда не теши. Она штити преживеле,

Кад мрзе — људи маштају као и кад воле, јер су љубав и мржња подједнако видовите. Откривајући истину, љубав види добру страну лепог, мржња — ругобу рђавог. Зато њихова истина није никад равнодушна. Али ако те страсне истине страсти виде и добро и зло већим но што су можда, постоје за то оправдања која су и добри разлози. Како бисмо се одхрвали злу и постали достојни доброг, ако не бисмо, чинећи их већим од нас, приморали себе да и сами порастемо у напору да будемо јачи и будемо нежнији»

С великим страстима не може се као с електриком: пали и гаси, по вољи, Притиском на дугме не могу се збрисати љубави и мржње овог рата. У машти која претставља и уобличује снагом страсти, Геринг је још увек „штука“ која пикирајући спушта своје четири веће и пету мању бомбу на невиност живих. Отуд вређа неподударност између оног што је он био и што још увек јесте у нашој свести и овог дебелог Геринга, који као разсентиментаљени вепар седи на клупи, главе тужно наслоњене на длан ватиран салом. Вратите му луфтвафе — престаће да тугује! | -

Били су још зима и рат кад је омалени одборник неког од 38: