Наша књижевност

С овом другом свеском прекинут је тај покушај издавања сабраних Марковићевих дела. Али 1888 једна радикалско-социјалистичка група великошколаца (у којој су, поред осталих, били Јаша Продановић, Настас Петровић, Миленко Вукићевић и Милорад Митровић) оснива „Одбор за издавање целокупних дела пок. Светозара Марковића“. Тај одбор је од 1888 до 1893, прво сам, . а после у издању књижара Љубе Јоксимовића објавио Марковићева „Целокупна“ дела у осам свезака. Издање де сасвим лоше, непотпуно, некритичко и са приличним бројем штампарских грешака. С тога издања Јоксимовић ј= без икаквих промена прештампао 191 и 1912 прву и другу свеску, а после првога светскога рата књижарница Рајковића и Ћуковића без означене године трећу свеску.

То је досада једино какво-такво издање Марковићевих дела, пошто су у „Изабране списе Светозара Марковића“ — које је 1937 објавила Српска књижевна задруга са предговором Јаше Продановића, а у редакцији и са другим предговором („О овом издању“) Божидара Ковачевића, — унесени само фрагменти из Марковићевих већих дела и неколики важнији чланци. Додуше, новинарско удружење или тачније рећи његово издавачко предузеће „Седма сила“ поверили су пред овај последњи рат припремање Марковићевих дела пок. Веселину Маслеши који је томе послу савесно приступио, као што сведочи његова, после смрти му, објављена расправа о Светозару Марковићу у издању „Културе“, али се ово издање Марковићевих дела због рата није остварило. Може се, дакле, рећи да у нас још нема ни потпунога ни критички доброга издања целокупних Марковићевих дела. У књигу није сакупљена ни прелично важна Марковићева полемика са вођом либерала Владимиром Јовановићем, оцем Слободана Јовановића („Панчевац“ 1870), ни оне полемике са нашим првим демократским републиканцем Драгишом Станојевићем („Панчевац“ 1870), а такође ни у једну књигу досад нису ушли ни многи други његови чланци (Видовданској гГОСПОДИ, „Заста-

457

ва“ 1870: Пред омладинску скупштину, „Раденик“ 1871; Законитостувеликој школи, „Панчевац“ 1871, и низ непописаних чланака по листовима које је Марковић издавао, ма да се по стилу, идејама и понављању чињеница и мисли може са сигурношћу утврдити да их је писао Марковић).

Будуће издање Марковићевих списа ваљало би да садржи све његове чланке и расправе које је потписао, и У додатку све остале написе које су по свој прилици његови. А можда би најбоље било да се у додатку прештампа цео „Раденик“, за који Скерлић с пуно права вели да је био „први социјалистички лист не само међу Србима и Јужним Словенима, но и на целом Балканском Полуострву“. Његов стварни уредник, главни сарадник, душа листа био је Светозар Марковић“, и при мало пажљивијем разгледању „Раденика“ може се лако утврдити да је најмање половина његова текста од Светозара Марковића. Поред „Раденика“ можда би ваљало у то критичко издање пренети и остале листове у којима је Светозар Марковић био главни писац: онај једини, огледни број новосадске „Једнакости“ (1872); крагујевачку „Јавност“ (1873-1874). и „Ослобођење“ (1875). На тај начин добили бисмо једно право и дефинитивно издање целокупних дела Светозара Марковића којим би се достојно обележила стогодишњица његова рођења.

Најзад, иако није тако важно, приликом ове стогодишњице требало би покренути и подизање његовога споменика. Као што је познато, Светозар Марковић преминуо је 26 фебруара 1875 У Трсту, одакле га је његов брат Јеврем пренео у Јагодину и сахранио, подигавши, му скроман споменик од камена. Временом, Марковићев гроб и спомених запуштени су, те 1910 година једна група јагодинских социјал-демократа и радикала скупе новац, обнове гроб, ударе ограду, поправе споменик и у њега углаве емајлирану Марковићеву слику, а на споменику урежу да је гроб обновила „социјална и радикална демократија“. Али социјал-демократи, оспоравајући радикалима право да својатају Марковића као свога учитеља, поново одреде скупљање прилога међу својим

Ја) МИ а

И а А

у не

си | С и а а