Наша књижевност

присталицама, скупе још новаца те врате радикалима њихове прилоге, а са споменика истружу реч радикална,

те тако остане да је споменик обновила“

само социјална демократија. Вредело би видети шта је сада са Марковићевим гробом и спомеником па их поново уредити, а на неком другом месту, понајпре у Београду требало би свакако подићи уметнички споменик, достојан значаја Светозара Марковића и као знак данашњега времена.

Што се тиче једне исцрпне и дефинитивне монографије о Светозару Марковићу, таква се дела не пишу на пречац. Мораћемо је још чекати, али је то свакако једна од првих дужности које се намећу нашим писцима.

Б.К, Стогодишњица „Смрти Смаиљаге Ченгића.“ — У алманаху „Искри“ о-

бјављен је- 1846 овај славни Мажуранићев спев, годину дана пре „Горскога вијенца“. Тим поводом загребачка издавачка предузећа припремају нова издања Мажуранићевих дела.

Прославу стогодишњице започела је Матица хрватска обимном расправом „Мажуранић“ марљивога и студиознога Антуна Барца у којој Барац расправља о „значајкама“ Мажуранићеве личности и његовим погледима на књижевност, а затим прелази на преглед његова књижевна рада, говорећи о Мажуранићевој допуни „Османа“, о постању „Смрти Смаил-аге Ченгића“, о његовим коментарима, о његовим узорима, комлозицији спева, о стилу и о форми стиха.

Барчева расправа долази у добар.

час да обнови интересе читалаца за ово дело у коме је сједињен дух и геније наших народа и да осветли личност Мажуранићеву. Мако уствари не саопштава ништа ново, будући да је Барац само брижљиво сакупио све досад објављене податке и мишљења о Мажуранићу и његовим делима, ова расправа ће несумњиво учинити да се о Мажуранићу утврди правилнији и праведнији суд него досада.

Из Барчеве расправе се, на пример, може видети колико је Мажуранић био човек јака карактера. Када је Међу-

____ Наша књижевнест_

мурје, за време његова канцеларства, било отргнуто од Хрватске и припојеко Угарској, он је био нападан да се томе није одупро. Мажуранић се није бранио, али се данас види из архивске грађе да је не само протестовао

против тога поступка, него да је то,

по свој прилици, и један од узрока његова силаска с положаја. Исто тако, кад се у јавности појавила сумња да „Смрт Смаил-аге Ченгића“ није његово дело и кад су ту сумњу почели подржавати чак и ауторитети, Мажуранић се није Сранио, мирно чекајући да време каже свој суд.

Расправа је поучна и тиме што нам показује колико је општа култура Мажуранићева била обимна. То је био човек врло велика образовања који је у танчине познавао не само прошлост, језик и стварања наших народа, него и класику и књижевност готово свих значајнијих народа беле расе. Може се слободно рећи да данас нема ни међу Хрватима ни међу Србима писца тако обимне и продубљене опште културе као што је био Мажуранић, човек деветнаестога века.

Мажуранић нам даје још један пример: Он припада оном колу наших јавњих радника који у свом срцу нису одвајали Србе од Хрвата и који су подједнако радили за опште добро и једних и других.

Штета је што је Барчева солидна расправа писана развучено и сувопарним стилом, без свежине у језику и излагању, са много навода. Све се могло рећи место на четири стотине страница и на једној стотини, па ипак да расправа буде потпуна и обухвати сву литературу из које је црпена. На крају књиге требало је ставити на сваки начин регистар.

КБ.

„Изабрана дела српских реалиста“. — Окупација и фашизам уназадили су књигу, Њена садржина је намерно фалсификована и злоупотребљавана, па чак и уништавана. Начињени су дугачки спискови дела које је требало истребити из књижара и књижница. Многи наши и страни писци уношени