Наша књижевност

5: и +

ту

468

које гуши бука спољашњега света и заслепљује светлост дана: слушај њихову песму и не збори ништа“.

Веран томе схватању, Тјучев је писао ретко и мало. Често би забележио своје стихове на каквом оцепку хартије, као да их се стиди или не зна њихову вредност. Врло је тешко објављивао своје песме. Зато је врло позно дошао до славе. Мако је био савременик Пушкинов, он бива уствари запажен у ширим круговима читалаца тек крајем деветнаестога века.

Тјучев је своје песме почео објављивати по часописима од 1826, али тек 1836, кад је Пушкинов часопис „Савременик“ одједном донео шеснаест његових песама под насловом Песме, послате нам из Немачке, потписане иницијалима „Ф. Т.“ — љубитељи књижевности опазише да се јавио још један прави поет.

Као што се види, Ф. И. Тјучев може данашњим песницима да буде пример не само својим стиховима, него и својом скромношћу.

Б.К.

Изабране песме Кољцова. — Совјетски савез био је 1942 у највећем ратном замаху, одбијајући немачкога нападача. Отуда ваљда стогодишњица смрти Алексеја Кољцова, великога народнога песника (1809—1842) није обележена онако колико он заслужује. Али је сада „Гослитиздат“ објавио његове изабране песме. У нас Срба нема сељачкога песника толике снаге као што је био Кољцов. Додуше, имали смо Милорада Петровића и његове „Сељанчице“, али се Петровић зауставио у свом развијању и никад није искористио све могућности и све теме које му је пружао живот нашега села. Данас те мотиве обрађује М. Панић-Суреп, али он тек почиње да негује ту врсту поезије ма да се, судећи по досадањим песмама, можемо надати да ће се развити у доброг песника села.

Кољцов је ваљда најбољи „песник села на свету. Рођен је 1809 у Вороњежу. Његов отац,сточарски трговац, био је душевно прост и суров човек. Алексије

Наша књижевност

е га је пратио по вашарима и доживљавао бруталности живота, видео трговачке преваре, гледао примитивно убијање стоке по кланицама. Све је то мучило његову осетљиву душу, али је он од тога имао и велике користи: видео је сељачки живот и дивно научио народни језик. У ноћима, које је провео усред степе, са чобанима и сељацима, песник је дубоко упознао свој народ, видео његову беду и дубско омрзнуо ропство мужика спахијама.

Кољцов је био не само даровит, него и бистар човек уопште, те је и поред два разреда основне школе, колико је свега учио, читајући књиге и посматрајући народни живот, стекао велико знање. Кад га је његов отац послао по трговачкоме послу у Москву, Кољцов се упознао са философом Станкевићем, Бјељинским и Пушкином и почео живети двоструким животом.

У обичном, свакодневном животу био је помоћник у трговини свога оца који га је сурово одвојио од вољене девој-

ке; пошто је била обична сељанка, ње-.

гов је отац продао неком богатом кулаку. Али у исто време, Кољцов је живео И вВИШИМ животом, дружећи се с најбољим и највећим људима Русије који су умели ценити његов дар и његову бистрину. Нажалост, тешке прилике у којима је живео код оца и догађаји са

вереницом толико су утицали на њега

да је умро у тридесет и трећој години од суве болести.

Песнички дар Кољцовљев и његову оригиналност најбоље је оценио Бјељински: „Липови опанци, вели он, продрти гуњеви, мужичке брадурине, 0601ци, — све се то налази у његовим песмама претворено у суво злато поезије.“

Али Кољцов није само опевао бедни живот руских мужика. Он је с пуно лиризма и нежности певао о руској земљи, безмерним њеним пољима и степамћ класалим њивама, рекама и шумама које милује ветар с планина. Својом поезилом он је обухватио и рускога човека и руску земљу. У Џиру: на селу он слика мужичку „избу“ и породицу у њој, госте, покућанство, све до јестива