Наша књижевност

И » и формула, ово суђење у Нирнбергу, са првим тимом нацистичких џелата на оптуженичкој клупи, управо претставља остварење оног кавеза 0 коме се толико маштало по свету.

У правом кавезу били би ови оптужени можда ближе својој природи, звери „као што звери и јесу“, него у овој дворани под јарком светлошћу неона и рефлектора. Али правда мора рачунати с временом. Кавез би био преспор.

Многи од оптужених сакрили су очи и пола лица слепачким цр-

"ним наочарима. Оне су их обезличавале некако и униформисавале. Из-

гледало је да им је лице у короти, и чинило се као да су сви они по-. ворка уцвељених за мртвачким сандуком у кишни јесењи дан.

Истовремено, та два црна испупчена стаклена круга, као инкрустирана у млохавост неких лица, без реалности, изазивала су поновне наступе неверице, враћајући упорно иста питања. Како се могло десити да ови ситни млохавци ухвате командне полуге једне од најмоћнијих државних апаратура и индустрија Зар их се није могло онемогућити на време, пре но што су опасно ојачали, јер је још пре 1933 било јасно шта ће учинити у случају доласка на властр __Та питања су сврдлала по глави, смиривала се и насртала поново, никад задовољена одговорима који су се могли дати. Како се све то смело догодити кад се свака њихова жртва, и она коју су из дубоког сна дигли и стрељали, достојније држала пред смрћу но ови џелати, огрезли у 500 милиона литара.крви, пред судом који ће изрећи само правду, дајући им месеце времена да се за смрт припреме и тако анестезирају свој животињски страх од ње свакодневном мишљу на вешала»

„Будите без милости. Заробљеници нам не требају. Убијте сваког који вам падне шака. Као Хуни који су пре хиљаду година, под командом краља Атиле, стекли име страшно и дан данас, и ви треба да учините све потребно да, од данас па за хиљаду година, Кинези са ужасом спомињу име Немца...“

То су речи кајзера Виљема (СтарошНог! 1931, стр. 7 — Митего зресја!; Ге5 АПетапаз) изговорене пред немачким експедиционим корпусом у очи укрцавања за Кину — много година пре рођења већине хитлерових војника. ; ~

Жеља да се буде страшан изгледом и поступцима типично је пандурска. МИ као што су се краљевски пандури поносили кад би њих неколико у групи премлатити каквог грешног самичара, тако су сен пренацистички и нацистички Немци гордили тајанственим „концепцијама“ свог генералштаба, које се од фридриховских теорија „о изненадним нападима“ до лудендорф-браухичевих „о тоталном муњевитом рату“ своде на пандурско батинање везаних и слабих.

Браниоци одтужених тврде да је у питању бе пезшеђ. Псеудонаучно надевање имена не може ипак да сакрије траг империјалистичке баканџе потковане клинцима. Ови ту били су његови агенти прво, па профитери после. Не желим да тиме поједноставим проблематику.