Наша књижевност

АДА МЕ ЈИ И ЈИ

| | 5 5 | ; ј: | ђе ; +

Наша књижевност

342 За = —-- За

скупља брзо усне и баца диваљ поглед на ограду пред собом. Нагло, без прелаза, окреће се стражару до себе, посувраћених усана као заврнут рукав. Горња му се усна, боје запаљене ресице удвостручила. Он се љубазно, с осмехом који му прави гужву од лица, смешка стражару. Пружајући му лист, његов глас испуњује читаву дворану:

—Вије зећоп, сеђеп је дФа5 дет Меггезфтег. Вие, Бе зећћоп. Ја» Вгау ај5о.

То »Ђи је, Бије зећоп« као да диже завесу која је дотле скривала од посматрача оно што се зове „унутрашњи свет“ Герингов, његов интимитет, приватни живот, луфт-маршалство у папучама, његов лик кад не позира.

Баш тако посувраћених усана, мора да се смешио женама, Хитлеру, Крупу фон Боле, гостима у неким од својих ловачких двораца у Алпима или Пруској. И та завеса која се на час само дигла и брзо спустила, открила је, под рефлекторским снопом с таванице, један припрости, примитивни, пургерски душевни ентеријер, који не познаје компликације. У тој је души све било прављено по мери практичног живота, у ком страсти не могу да се развију и стврдну до металне чврстине потребне да би се њима као полугама подигао живот на вишу, човека достојну разину. Све је ту било прилагођено, условно И померљиво, срачунато само да послужи оној животној кривуљи која је, например, њега, 19189 године, као отпуштеног »Роџг Је тегте« кајзеровог капетана, одвела у санаторијум за живчано оболеле, у минхенски Влетфгћи, у Шведску, међ макрое, и после, дижући се све стрмије, у министарске фотеље, да га након дванаест година крваве власти, индустриске свемоћи и штука-самовоље баци на тврду оптуженичку клупу.

Али, и успон и пад били су пребрзи да би стигли да префорљулишу његов унутрашњи садржај. Мдеале му је диктирао кроз све то време његов животињски апарат за варење: најести се добро, тешких масних јела, с пуно месишта »шпа Кагјоте! даги«, попити, уз то, што

више врчева црног пива с коњаком и певај, шта те за друго брига!

Али не седи он ту зато што је идеалисао о месишту с пивом, него због свега што је чинио да би те идеале остварио, а што, ни с њима, ни с могућностима њиховог остваривања нема много везе, јер није било потребно бацити Европу у пепео и црнину, да би се сваког дана појело два — три — десет па им педесет бифтека више но што се може. Не говорим о ономе што га је одвело у националсоцијалисте и уздигло у фирере. Занимљивије је, само, „какав је он у себи“, какав је, уствари морални лик првог на листи највећих ратних злочинаца»

Морални ликг Потпуна морална неосетљивост, инпотенција, равнодушност. Пола сата пошто је наредио да се „аусрадира“ Београд, узео је своју ћерчицу на дебело колено и певао јој бучно:

„Хопла, хопла, рајта!“ А могао би, кад је реч о моћи, и више. Он би могао да, придр-