Наша књижевност

ИН ПР ено

За ка

Музичка уметност као „субјективна слика објективних ствари“ 359

—

таквих идеја и њиховог јединства са идејама-сликама изван музике, у процесу материјалног и духовног развитка човека. Тиме није речено да естетска музичка мисао и проста музичка мисао, — настају, историски узев, једновремено. Тиме исто тако није речено да се онеу одређеном времену не могу појавити заједно. Али, узете као типичне за различите фазе развитка људске свести оне се не појављују у исто доба. Временски распон који првобитну „просту“ музичку мисао дели од касније естетске музичке мисли одговара оном временском распону који раздваја митологију од уметности.

„Историја културе, технике, језика и мисли, каже Павлов, (исто тако) одавно и недвосмислено је потврдила да су првобитне појаве уметности дате у органском јединству са процесом радне и целокупне делатности првобитног човека, који није располагао ни довољно рззвијеним сазнањем, нити је имао неопходне друге услове да се „усамљује“, да се „затвара у себе“ и да се одаје „незаинтересованом“ опонашању. Првобитне игре, песме, цртежи и скулпторски радови, увек и неопходно су били најтесније повезани (и одређени по садржају и по фсрми) са производним социјално-животним условима и делатношћу првобитног друштва.“

„Но пошто је, с друге стране, психика првобитног човека била недиференцирана, као и остали тадашњи радни и друштвени односи, гпреобитни „уметник“ није одвајао „лепоту“ ствари и процеса од њихсЕОГг колективно-производно-практичног карактера улоге и значаја („Општа теорија уметности“ стр. 356—7).“

~ „Мо ето, на том степену друштвеног развитка, природне силе се свелађују, потчињавају и формирају у уобразиљи и уз помоћ уобразиље. А у таквом случају идеје и слике које се стварају, још (увек) немају ни научни ни уметнички карактер, у тачном смислу речи. То све још нису ни научне истине, ни уметничке слике, већ управо митогошке слике, митови.“ (Маркс; цит. код Т. Павлова, „Општа теорија уметности,“ стр. 244).

Проста музичка мисао или музичка идеја-слика, као специфични идејни одраз стварности, је дакле, претпоставка како митолошке музичке мисли, тако и естетске музичке мисли. Или, конкретно узев, музичке феномене изван људске свести музичке појавне форме кретања — олују, гром, певање, лавеж, урлик и кретање животиња, жуборење потока, шум таласа, пљусак кише, шуштање лишћа итд., — преводио је човек преко својих чула у свест и формирао слику тих појава (као Њихов непосредни одраз), из којих је, уопштавајући њихове заједничке музичке особине, дошао на идеју ритма, звука, боје, динамике, агогике итд., т.ј. на идеју о музичкој суштини тих појава.“

Садржај сваке музичке мисли има према томе своја објективна и субјективна својства: објективна својства одређују (поред осталог) својства самих објеката непосредно одражених у првобитној музичкој слици, а субјективна својства (садржај музичке мисли) одређују специфичне особине човека, субјекта који има ту нарочиту, само људима својствену способност да та објективна својства истинито, али на свој начин мисаоно преради и идејно оформи,

Разлика у степену (или методу, или форми) тог прерађивања и оформљавања има, у крајњој линији, за последицу разлику између митолошке и естетске музичке мисли,