Наша књижевност

ЛАМАР а ЕМИ АД И ај а Уа

АРА ИМА РТ ИУ

ој за

;

ти

360 : Наша књижевност

У митолошкој музичкој мисли „дологичног“, „дифузног“, „синкретичног“, „тотемистичког степена сазнања“, човек „савлађује, потчињава и формира природне силе у уобразиљи и правцу уобразиље“, но музичке митолошке слике које из тога произлазе (обредне песме, игре и свирке примитивног човека) немају специфично естетско обележје, значај, и делотворност, у тачном смислу речи. Ударајући дрветом о дрво или руком о сапету кожу, касније маљицом о бубањ, и певајући при томе, примитиван човек је дозивао кишу или одгањао поплаву, болест и смрт — а није или још није, или није сасвим уметнички сазнавао ни естетски одражавао стварност. Његова музичка свест развијала се оним темпом који је допуштао тадањи степен развоја друштвеног живота. Б

Митолошка музичка мисао и из ње настала митолошка музичка слика, исчезавају од момента кад човек, изумитељ средстава за ради организатор -средстава за производњу, улази у сложеније извесне односе и почиње „господарити над природним силама“. Тек са појавом културе и у процесу њеног развитка, почиње формирање естетског музичког мишљења и производња естетских музичких слика — по стварање и развој музичке уметности. Естетска музичка мисао настаје из митолошке музичке мисли, те према томе преузима оне њене особине које имају значај клице каснијег развитка естетске музичке мисли.

Из непосредне музичке слике (као одраз музичке појавне форме кретања у стварности и природи) митолошка музичка мисао уопштила је заједничке музичке особине тих појавних форми кретања и створила митолошку музичку слику стварности.

Тако се непосредна слика олује, таласа, грома, цвркута или говора, прерађена у свести као идеја ритма, звука, боје, динамике, агогике итд., у пракси формира као магична слика природе, човека и друштва, или мит. Али, док је у митолошкој музичкој слици идеја ритма, звука, динамике итд., била нераздвојно везана баш за оне слике, баш за оне појавне форме кретања чији је она специфични одраз и само за оно значење, које је у ондашњим друштвеним односима као њихов суштински одраз имала, дотле се у промењеним, развијенијим, на подели рада и господарењу над природним силама заснованим друштвеним односима, идеја ритма, звука, динамике, агогике, т.ј. музичка идеја, — проширује на нове музичке форме кретања (рад), на ново значење које у животу културног човека имају. | -

Та музичка идеја се дакле садржајно продубљује, обогаћује и осамостаљује као одраз нове реалности и опредмећује као специфична делотворна слика те реалности — њена естетска музичка слика, естетска музичка реалност. Према томе естетска музичка идеја, као естетска музичка реалност, квалитативно се разликује од митолошке музичке слике као митолошке музичке реалности.

Рекли смо већ да садржај сваке музичке мисли (или идеја) има своју објективну и субјективну страну, објективна и су бјективна свој-