Наша књижевност

ПИ ВВ У И ДА И нај и

Музичка уметност као „субјективна слика објективних ствари“ ; 361

ства, Рекли смо исто тако да објективну страну одређују својства самих објеката одражених у првобитној музичкој слици, док субјективну страну одређују специфичне особине човека, изражене у способности да објективна својства мисаоно преради, идејно оформи и делотворно

опредмети. У посебном, специфичном значењу, то вреди и за садржај

естетске музичке реалности,

Објективна својства садржаја музичке идеје (као идејни — мисаони — одраз објективних својстава објеката одражених у првобитној музичкој слици) улазе, дакле, као већ прерађена објективна својства самих објеката у естетску музичку реалност. Зато естетска музичка реалност не оперише физички датим објектима, физички датим музичким појавним формама кретања, већ њиховом у свести апстрактном и естетски уопштеном музичком суштином, која постаје есенцијални елеменат објективне стране садржаја естетске музичке реалности и саме музичке уметничке слике.

Цвркут птица, жуборење потока, шуштање лишћа, олуја, гром или шкрипу воденичног камена, фијук стреле, пад стене, зујање вретена, човек не производи физички у уметничкој слици, већ их производи естетски прерађујући њихова физичка својства, апстрахујући њихову музичку суштину, изналазећи посебна средства, оруђа, инструменте којима ће их, естетски опредметити. Други одлучујући елеменат објективне стране садржаја естетске музичке реалности је само објективно порекло естетских музичких средстава којима човек објективну стварност естетски музички опредмећује у уметничкој слици. Та средства су дата у органском јединству с процесом радне и целокупне друштвене делатности човека, као њихов објективни производ, и постају други есенцијални елеменат објективне стране садржаја естетске музичке реалности и саме музичке уметничке слике,

Да би произвео тон, ритам, динамику, мелодику из којих ће естетском реализацијом — опредметити естетску музичку слику рецимо шкрипе воденичног камена, или фијука стреле или зујања вреТена, или птичијег цвркута, — човек је морао створити средства, но уједно и само таква средства која су условљени, органски производи оног степена развитка производних снага и производних односа на коме одговарајућа музичка уметничка слика настаје.

Субјективну страну садржаја музичке уметничке слике одређују субјективна својства човека,

„Уметност, рад, мисао и језик су — каже Павлов, — типично и само људске појаве, Оно што видимо Код животиње, биљака и кристала, није почетак историје уметности, већ само његова предисторија. Славуј није никакав Композитор или виртоуз-извођач; пчела није ниКакав уметник архитект; ружа није никакав сликар. Славују, да не говоримо о пчели и ружи, недостаје сазнајно (свесно) стваралаштво, певање му је чисто инстинктивно и премда је засићено јаком емоцијалкошћу и чудно „мелодично“ делотворно, све то ипак није истоветно са људском уметношћу. Али Једновремено, то није апсолутно различето од ње, већ је то „уметности — слична“ делатност — т. ј. сродна је са људском уметношћу. Славуј није уметник зато што му недостаје

Људско сазнање (мисао), људска емоционалност, воља, језик,“

кин

бини а