Наша књижевност

|

ПИ УН пе Ми

Е Е | ) < + К Е

ПИ АИ И ЕУ у ее

Наша књижевност

362

„Човек, носећи дубоко у себи наследство човеку сличних и још удаљенијих предака, често испољава инстинкте да „запева“ као „птичица", да „заигра безбрижно“, да се „улепша бесциљно“. У свему томе видимо ехо далеких појава наших предака по линији биолошке евогуције. И тај ехо никада потпуно не ишчезава, чак и код најсвеснифих, најгенијалнијих уметника — људи“. (Т. Павлов „Општа теорија уметности" стр. 156).

Већ је речено да се тај ехо некадашњег биолошког човека у нама не појављује у уметности само као инстинкт, већ као очовечена, специфично друштвена форма тога инстинкта. Другим речима: да би тај „инстинкт“, дошао до израза као елеменат субјективне стране садржаја естетске музичке реалности, он мора бити доведен до свести, т.ј. засићен њеном објективном друштвеном предметношћу.

Ма како дубоко-субјективна била потреба човека „да запева“, да изрази своју музичку „унутрашњост“, уметник је може учинити естетски реалном само у нераздвојном јединству са објективним својствима садржаја музичке уметничке слике.

Према томе, и субјективна својства садржаја музичке уметничке слике улазе као већ прерађена, објективизирана, субјективна музичка својства човека у музичку уметничку слику и тако постају естетски реална. Само у објективној реалности и преко њеног развитка, у развојном процесу радне и целокупне друштвене делатности човека, субјективна музичка осећања и потребе људи могу настати, опстати и развијати се као људска објективизарана и дуруштвено реална музичка осећања и потребе; само тако прерађена у уметничкој слици она може бити естетски реална. -

Тако се у естетској музичкој реалности стичу, дијалектички прожимају и сједињују само конкретне и објективно реалне музичке појаве и процеси, који могу бити конкретни и објективно реални и, следствено чулно пријемљиви, тек у случају кад претстављају „јединство општег и појединачног, неопходног и случајног, типичног и ндивидуалног, битног и небитног“; „ако се изврну само у опште, неопходно, типично и битно, — они губе своју реалност и изврћу се у апстрактну, мртву, условну идеју-схему, идеју-привид, идеју-знак, идеју-симбол; „ако се изврну у појединачно, случајно, индивидуално, небитно, они губе своју конкретност и такође се изврћу у мртву апстрактну идеју, доступну само „мистично-интунитивном сазнању“, или стваралачкоунутарњем иживљавању“. (Т. Павлов. „Општа теорија уметности“, справа 2 Јене

Тако музичка уметност настаје као „субјективна слика објектив-

них ствари“. Д~р ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ