Наша књижевност
Мич о ПИ А Рт И Ми У Ири и на
Х овуаа~
мирно раје +
Ме
ит ај аи иако
2
|
4 +
364 ј - Наша књижевност
,
смијешком погледала два сјајна пријатељска ока, разњежено је помислио несвјесно гладећи своја широка прса.
— Ето, руши возове, а гледа ме као да ми је рођени брат. И де ти сад не заплачи.
На голој њиви, у близини штаба, забијена у земљу, извиривала је својим зеленим перима велика авионска бомба. Прије неколико дана један Павелићев „брегејац“ гађао је кућу зиданицу поред цесте, па та бомба није експлодирала и сад су је људи и жене, идући низ њиву према извору, опрезно заобилазили. :
— Пропаде човјеку њива — жалили су се сељаци. — Нека сад ђаво оре, кад се она зекуља ућутала на њиви, па чека неће ли ко запет за њу. ;
На велико чудо и препаст људи којих је ваздан доста било око штаба, Калц је обилазио око саме бомбе, дрмао је за крила и нешто око ње чепркао.
— Ето ти га ђаволе, ђе гледа Глави мјеста — мрмљали су људи, одмичући се далеко и са страхом извирујући иза ограда и зидова кућа.
А кад је Калц потражио ко ће му помоћи да бомбу откопају и извуку из земље, сељаци су се неопазице удаљавали и журили кроз љескаре. Једва је нашао двојицу сигурнијих који су пристали да му помогну.
За два-три дана Калц је по околини ископао неколико неексплодираних бомби, препилио их и извадио експлозив. Упаљаче је обично остављао у џепове свога капута. =
—- Ово је опасно, лако може експлодирати, па га несмијем свуда остављати. -
И док је за подневних топлијих сати Калцов капут висио у сум рачном ћошку штаба, људи су га опрезно заобилазили.
Неколико пута рањен у шпанском грађанском рату, слаб на плућима и скоро без зуба, овај младић упалих образа и улекнутих груди, са вјечитом грозницом у очима, имао је гвоздену упорност и несаломљиву ведрину. Кад би му се за магловитих и кишних дана прољећа кашаљ појачао и очи јаче засвијетлиле, он је, прекоријевајући себе због властите слабости, ходао тамо амо преко уске сумрачне собе и са смијешком говорио:
— Ех, ето, опет температура, али ја се ипак не дам. Са болешћу се треба хравти, хрвати и — човјек остане побједник.
Поред њега би људи сметнули с ума све опасности и' мрачне мисли, Заборављало се да од Бихаћа, Сане, Новога, са свих страна, вреба подмукао и свиреп непријатељ, да борци немају оружја и да би сваког часа могла планути наша села. Свачије груди ширила је
топла и радосна нада: __ Све ће на добро изаћи. Ето, ту је човјек болестан, слаб, а опет
вјерује и не боји се.