Наша књижевност

Диверзант и курир. ЕЕ 5 365

Једне мрачне вечери, испуњене тихим шумором млаке кише, од новске пруге одјекнула је кроз ноћ обимна и моћна грмљавина. Људи по кућама упитно су се згледали:

— Чујеш ли, дијете, оно су наши нешто стумбали.

— Наши, наши, богами! Чуј само како тутњи! — обрадовао се старина Вид, шљапајући кроз блато босим ногама на путу у млин. Застао је за тренутак подбочен на шљаку и мало погнут под торбом, па је заборавио и кишу и своју босотињу. Послије онога далеког громињања, сад је у ушима пријатно шумила кишна прољетна тишина,

Сјутрадан се кроза сва села под планином брзо пронијела вијест да су наши, на прузи између Новог и Крупе, стумбали оклопни воз и да је то „смајсторисао онај некакав, наприлику, да би могао бити шокац“, који је сад горе код штаба.

— Мучи, нек је и шокац, кад је таки мајстор и кад је пошао у слогу са браћом, ејвала му ко сваком Србину! — бранили су га обрадовани и разракољени људи.

И док је свијет по селима препричавао како је у срушеном возу нађен „један вагон соли, један шекера, а један дувана“ (свега онога чега је народ био жељан), на прузи више Крупе, под стрмом Брином, дигнут је и други воз.

Опет је закружила прича о вагонима соли и дувана, а нека осветољубива душа још је пронијела и вијест да је воз био „пун пунцат Турака“ и да су сви „отишли у Уну“. Још се није честито стишало узбуђење и препричавање, а већ је нова грмљавина потресла села и продужила се све до јутра у непрекидну и оштру митраљеску ватру. Посада оштећеног воза бранила се упорно, на живот и смрт.

Тога јутра, у једним колима из Мале Руишке, провезли су Калца у болницу. Пљувао је крв и с тихим смијешком једва отварао дубоко упале очи.

_Болестан, сав у ватри, он се дан прије, насилу отео да иде на пругу. Једва се држећи на коњу, одјахао је кроз кишу и сумаглицу према станици Блатној. Заједно са једном четом поставио је мину и удесио све што је потребно.

Лежао је тако на мокрој земљи за минерском машином, напето је очекивао појаву воза и чинило му се да је потпуно здрав. Тек кад је воз наишао и он притиснуо ручицу, послије громовите експлозије која га је потпуно заглушила, диверзант је одједном осјетио како га је нагло напустила сва снага и како му је читаво тијело разбијено и отежало као мртво. Док су му изнад главе брисали дуги и оштри рафали с неповријеђеног блиндираног вагона, он је смогао само још толико снаге да се четвороношке довуче до наврх ивице шумовите косе над пругом. Ту је, сваливши се у плитку удољицу, коначно клонуо, уморно склапајући очи. Морали су да га носе до првих сеоских кућа.

Једва га наговорише да оде до болнице, Само се уморно смјешкао, тражио своје цокуле и тихо се бранио: