Наша књижевност

ј

ја 5 |. Клу = 2 =

И оре

и : ЕУ 4

ИО СРЕ

3 | |

ве праве таи ма ПИ Епа тте

и

а

са И И Та

366 7 си Е Е Наша књижевност

— Ама, пустите. Та нисам болесник или рањеник. Здрав сам као И ВИ сви.

— Али, човјече, отиди само мало на опоравак. Та нико и не вели да си болестан.

Већ првог дана након Калцовог доласка, по болници се рашчуло да је стигао „онај што руши возове“. Кудгод је пролазио, око њега се стварао круг тишине пун поштовања, удивљених погледа и прикривена шапата. Кад би лежао у кревету, лакши рањеници, шепајући око болнице и тражећи по шуми сунчана мјеста, пењали су се на камење испод прозора његове собе, размицали сасушену јелову четину која је служила као камуфлажа и вирили унутра.

— Ено га, смије се... Ситан, мршав. човјек, не би нико рекао да је то тај, — објашњавали су онима који су чекали на ред да провире.

Кувар Тополић, објешењак укочене ноге и мало „несаструган“, причао је по осталим собама:

— Срето' ја њега изненада иза кувиње, па кад виђо' ко је, ја се препадо' кб да стојим пред владиком. Ма може ли, велим, бити да је ово онај! /

Јечећи, потпуно забављен својом невољом, тешки рањеник, познати јунак Драгија Милашиновић, за тренутак се отео грозници и бунцању и сасвим трезвено упитао на изненађење осталих рањеника:

— Бога вам, а какав изгледа тај што руши возове» Је ли чему онако на оког Таки су ти често — нема човјек шта да види.

Па се с напором насмијао као да би да покаже осталима да је још жив и с њима и убрзо је поново запао у тихо јечање и у свијет својих болова и грозничавих привиђења. Тамо је био сам и одвојен од других људи зидом муке којој није било краја и коју нико није могао разумети.

Под самим прозором, поред Калца, лежи најмлађи рањеник у болници, четрнаестогодишњи Миле Баста, курир Првог крајишког одреда. Рањен је у руку приликом посљедњег неуспјелог напада на истурено непријатељско упориште Демишовце. У истој борби рањен је Миле Мајор, онај старији мрзовољни борац, па се због тога осјећао у неку руку родбински и крвно повезан са малим куриром. Почесто га је пропитивао како његова рана и навикивао на болничарке:

— Дедер, обиђи оно дијете у ћошку, што ми се овуда врцкаш као ... ХМ.

Кад је стигао Калц и пошто се прочуло да је то онај што руши оклопнике, мали Миле, радознао као и свако дијете, подигао је мало главу и загледао се у њ својим крупним смеђим очима.

Био је то за малога велики и радостан тренутак, Видиш, лежаће ту, најближе њему, кревет до кревета, чувени јунак који руши оклопнике, човјек који се борио тамо негђе у Шпанији, далекој и непознатој земљи чије само име узбуђује и наводи на бескрајна маштања.