Наша књижевност

— Хеј мали, гле и ти си рањен! Види, види, малог јунака осмијехнуо се Калц гледајући на потамњело и мршаво, сасвим дјетињско и ситно курирово лице.

Миле је развукао лице у безгласан осмијех, у очима му је просинула тиха радост болника која се показује с видљивим напором, и по томе се одмах видјело да се дјечак много напатио и да га рана још боли,

Већ од тога првог наступа започела је, прећутно, Калпова брига и покровитељство над рањеним куриром. Нимало љубоморан, с тим се радо сложио и тмурни Миле Мајор. Чак је посавјетовао малога:

— Ти, мали Баста, кад ти нешто треба, немој се стидити, него слободно упитај мене или овога друга.

Мали баца плах и кратак поглед на обрадатилог Калца, па стидљиво обара очи, а затим се с напором, пазећи на рањену руку, окреће мало улијево и гледа кроз прозор.

Калцу се не лежи с миром. Чим прође млади доктор Казо и са својим немирним очима и веселим примједбама испуни собу топлином и свачије срце надом, Калц се диже из кревета. Увијек напола обучен, пригрнут туђим шињелом, он својим тешким цокулама лагано мјери уску собу од прозора до врата и назад.

— Не дам се и не дам. Зашто да не будем јачи од болести. Кад се хоће, све се може.

Мали курир слуша његове ријечи као кроза сан, заборавља на бол у руци, прати очима спори диверзантов ход и све у себи понавља као да се боји да не би заборавио:

— Он руши возове. То је тај јунак.

Мајора све више боли рањена рука. Стење, мршти се и стеже вилице, псује сам за се, а кад неко поведе разговор о Хрватима, он као да једва дочека да има због нечег да се свађа, Настојећи да заборави бол у нози, он жучљиво праска, искаљујући сву своју љутину у оштрим ријечима:

— Ех, немој ти мени бранити шокце! Је л' он само шокац, он је наш душманин, он Србина не може жива виђети!

Калц застаје у шетњи и са смијешком слуша расрђеног Мајора. Кад је овај за тренутак умукао и опет бод искривио лице, он узвија обрвама и удобровољено каже:

— Мајоре, па и ја сам Хрват,

Мајор се за тренутак тргне неугодно дирнут, а онда одвраћа још увијек набусито, али сад помирљивије и тише:

— Ти си, брате, друго. Ти си Србин кб и ми. Ја би' тебе на рану привијб каквога си срца, али они... Ех, да си ти био на Црној Ријеци, питб би' ја тебе какви су шокци.

Најзад је одмахнуо као да коначно пресјеца мучан чвор.

— Ти си, брате, онај прави душевни Рват, а ови су друго,