Наша књижевност
ЈИ и + х па виа Брен пе
~
И
368 у Наша књижевност
Утом су се тихо отворила врата и некакав сељак са шеширином набијеном дубоко на очи, стружући довратак окорним дугачких кожухом, поребарке и неспретно утрампао је у собу. Без поздрава, не. гледајући ни у кога, он је потегао руком некуд у њедра и отуд извадио троје јаја и мрко плеће домаћег дувана, Спуштајући све то на мали столић у близини врата, он је проговорио крупно и промукло обраћајући се, по свој прилици, Мајору, који му се, ваљда, учинио најозбиљнији и најстарији: Е
— Ево, друже, ово за онога Рвата што руши возове. Греота је заборавити човјека, кад није у свом свијету.
Стругнувши кожуном, сељак је опет поребарке изишао и не упитавши ко је од њих тај што руши возове.
Сви су изненађено ућутали, па чак и Калц, коме је стала немирно да подрхтава јабучица и очи убрзано да жмиркају. Још нико није смогао да дође до потребне ријечи, кад се у ходнику зачуло стругање обуће и нови посјетиоци, опрезно отварајући врата, стали су да улазе у собу.
Као и увијек празником, међу првима је била баба малога курира.
Поштапајући се, са шареном торбицом у руци, она је улазила, брижна и погурена, плашљиво бацајући поглед према унукову кревету. Али чим би га угледала како са смијешком извирује на њу, одмах би и сама оживјела и весело називала:
— Помози бог. Смрт вашизму, дјецо.
Сви су већ познавали доброћудну курирову баку и њу су најрадије дочекивали, јер су већ унапријед знали како ће их још с врата поздравити, гђе ће оставити своју шљаку и како ће, шумно вукући ноге, журно пријећи собу и сјести до малога. Свака њезина кретња убрзо је постајала домаћинска и драга и добро се памтила.
Једнако се смијешкајући, мали је започињао разговор с баком упочетку помало збуњено и срамежљиво, а онда је убрзо постајао оно што је уствари и био: добро сеоско дијете које се мази око своје баке. Дајући кажипрстом баки знак да се примакне ближе, да их не би ко чуо, он је шапатом стао да је моли:
— Бако, кад други пут дођеш, донеси ми бијеле мисираче.
— Добро, сине, донијеће теби бака свашта.
(Тек кад би стара отишла, мали би изронио из свога мазног дијетињског свијета. Осјетио би своју рану и дуго гледао завијену отежалу руку као нешто што се никако не слаже са оним малопређашњим разговором између њега и баке. Онда би погледао на Мајора, сјетио се блатног јарка подно Демишоваца и с тугом се растајао од свога дјетињства. Он је сад већ био одрастао и озбиљан човјек, рањени борац, а ту није било мјеста топлим бакиним рукама и вољеним бијелим мисирачама.)
Подругујући се разним разговорима између малога и бабе, рањени Бранко Дамњановић, обијесан момак из Ријеке прозвао је дјечака бабин син.