Наша књижевност

— Еј ти, бабин сине, како рука>

Стизале су све нове и нове посјете и соба је оживљавала разговором, уздасима и шкрипом кревета, а мали Миле нагињао се сасвим олизу својој баби и искоса погледајући Калца казивао 10]:

— Видиш, бако, ово је онај што руши возове.

— Аааа! — чудила се баба — а како се зове2

— Калц, Калц.

— Калц> па то није наша вјера. Да није шокац»

— Ех, баке... Да“'ти видиш како је он добар и колики је јунак — стао је да увјерава мали. — Кад нема болничарке, он се обноћ увијек диже и доноси ми воде.

Баба је поново, сад са више топлине, погледала у диверзанта и шанула дјечаку:

— Подај и њему јабука. Њему, сиромаху, сигурно нема ко доћи.

Пред сами мрак, кад је изишао и задњи посјетилац, ушла је болничарка и отворила прозоре...

Шушка око прозора сасушена четина. Талас оштра ваздуха запљускује собу и свачије се груди с ужитком шире. Мако споља бије зимљива свјежина влажна, планинског вечера, ипак се однекуд осјећа да је прољеће већ ту и да устрајно продире уза шуму.

Миле се попут миша увукао под покривач, осјећа влагу како му се попут паучине хвата на челу, и све га нешто голица да зовне Калца и да му нешто каже, па ма шта било. Сјетио се да Калц овђе нема ни матере, ни брата, па ни баке и да је сад, можда, тужан.

— Ето, само ћу га зовнути и насмијаћу се на њ — одлучује се мали курир, али чим заусти, да ће проговорити, уплаши се и неодлучно застане.

Да је сад викнути „Илија“, „Јоване“, то би се некако могло, то није ништа необично. Али кад кажеш „Калц“, то је нешто као кад се ломи стакло, Ко би се сад одлучио на ту необичну и туђу ријеч.

Накањујући се да зовне Калца, мали је лагано некуд запловио заједно са читавом собом, све је постало нестално и варљиво као дим и он је неосјетно заспао... ~

~

На свим положајима око Подгрмеча владало је тога прољећа неко чудно и невесело затишје. Крајишки пролетерски батаљон, цвијет момака из Подгрмеча, Козаре и Дрвара, отпутовао јг некуд преко Врбаса и већ два мјесеца за њ се није ништа чуло. Проносиле су се вијести и стизали несигурни гласови о њиховим борбама, о издаји четничких вођа Дреновића и Раде Радића, о офанзиви која се спрема на Козари итд.

Изненада је читав Подгрмеч потресла жалосна вијест:

—- Погинуо доктор Младен Стојановић. Убили га четници у болници, њега и рањене пролетере.