Наша књижевност

370 : Наша књижевност

Муком су замукли партизани Подгрмеча и по логорима свију чета престала је пјесма и угасиле се свакодневне шале, Жене су уздисале и плакале, јер је свака скоро познавала доктора Младена, а и онај ко

га никад видио није, добро га је знао по чувењу и знао је да Младен „води Козару“.

— Ех, грдна рано, штета онаког јунака.

Вијест о Младеновој погибији пала је на болницу као мера. Нико није смогао довољно снаге ни да се опширније пропитује како се то десило. Рањеници су ћутали и тихо, без буке, остављали порције с недоједеним ручком. Доктор Казо, потамнио и с рукама у џеповима, брижно је пролазио између кревета, ниским гласом давао савјете болничаркама и ниједном се није осмјехнуо.

Видећи како су се остали сневеселили и ућутали, и мали се курир такођер снуждио и испод ока гледао у остале, не усуђујући се да било шта проговори и упита.

Ћутке и без свог свакодневног смијешка, Калц је обуо ципеле и стао да спрема ствари у ранац. Мајор га је позадуго намрштено посматрао и најзад упитао:

Куд се ти, дијете, опремаш»Р -

Не дижући главе с посла, Калц је тмурно одговорио;

— Куда» Та нећу ваљда здрав лежати у болници, а тамо најбољи другови гину. Срамота ме је да ту беспослен лежим.

Мајор није знао шта да му на то примијети, па је, збуњен и смркнут, опрезно чешкао ногу у близини завоја. Ушао је доктор Казо и стао да одвраћа Калца од његова наума, плашећи га да ће му се отворити каверна, али је диверзант само упорно и тихо одговарао:

— Ма пусти ти мене, та знам ваљда шта радим. Нађите ви мени само коња до штаба.

Држећи ранац у руци, опростио се редом од свију рањеника, а најзадњем је пришао куриру Милу и с њим се пољубио.

— Е, па довиђења, Миле. Још ћемо се ми видјети. Држи се само јуначки.

Поклопљен својом старом великом качкетом, одјахао је ћутке уском стазом између свијетлих букових стабала и поред храпавих јела, а мали курир, држећи уз груди рањену руку, снуждено је гледао за њим. Одлазио је то истински и велики јунак, свечано једноставан, миран и добар. Он диже страшне оклопнике, он све може и никако није могуће замислити да ће он погинути као што гину остали људи.

Осјећајући како му с Калцом одлази сва радост, а он, ево, остаје сам, пуст и тужан, мали није могао да се покрене с места иако су му зебле ноге, нити је могао да скине очију с путника.

Већ далеко одмакао, Калц се одједном, на изненађење дјечаково, окренуо на коњу и угледавши курира, махнуо му руком на опроштај. Обрадован, дјечак је такођер подигао здраву руку и стидљиво одвратио на поздрав. Изненадно узбуђење стегло му је и сузило грло,