Наша књижевност

Диверзант и курир ; 371

запекло га је у очима и он је, с напором и убрзано дишући, стао да гута топле сузе.

А кад је поново, заборављајући откад већ ту стоји и осјећајући озебле ноге, погледао на своју завијену руку, учинио се сам себи врло одрастао и озбиљан. Зачудио се како је то некидан могао од баке тражити бијеле мисираче и стид га је било и његових дјечијих зановијетања и разговора с баком. Та он је био друг, истински и прави друг онога што је малоприје отишао...

Било је и послије смијеха и правих дјетињских игара и шала, кад се за тренутак заборављао и рат и све његове страхоте, али кадгод би се сјетио онога опроштаја с Калцом, курир Миле нагло би се уозбиљио и у њему би се угасило безбрижно дјетињство.

— Шта би било да ме сад он оваквог види»

БРАНКО ЋОПИЋ

Ђ. Андрејевић-Кун: Из циклуса „За слободу“ (Дрворез)

дз ДА аи

Ки