Наша књижевност

КЊИЖЕВНА СХВАТАЊА ДЕНИ ДИДРОА

Књижевно дело Дени Дидроа не може се правилно разумети и оценити ако се немају у виду његова филозофска схватања. Веза између Дидроа филозофа и Дидроа књижевника очигледна је и на први поглед: то су две различите форме испољавања једне те исте осећајности, исте мисаоности, исте стваралачке снаге, у различитим подручјима и посебним изражајним средствима, два вида једног те истог интелектуалног лика. Многа његова књижевна дела, међу којима и она по којима трајно остаје као велики дух књижевности ХУШ столећа, прожета су истим идејним и духовним настројењима, која леже у основу његових филозофских стремљења. Штавише, као што је често скоро немогуће у његовој јединствено образованој мисли разлучити књижевника од филозофа, књижевну тенденцију од филозофске, тако је исто тешко за многа његова дела утврдити да ли су чисто филозофска или књижевна. Књижевни и филозофски елементи толико су у Дидроовом делу испреплетени, чак органски стопљени у једно, да свака претензија за одлучну класификацију наилази на непремостиве тешкоће. Није случајно отуда да га идеалистички настројени историчари филозофије радо остављају књижевности, као што га с истом лакоћом, обратним поступком, реакционарни историчари књижевности настоје да препусте филозофији. Међутим, без обзира на то како ћемо, са становишта посебних захтева филозофије и књижевности, окарактерисати поједина дела великог енциклопедисте, остаје чињеница да је Дидро, — све и кад не бисмо узели у обзир она ремек-дела чистог приповедања, каква су „Калуђерица“, „Фаталиста Жак и његов господар“ и неколико краћих моралистичких прича, у свим својим радовима, с ретким изузетком, посејао толико обиље чисто књижевних елемената, да би већ и по томе остао значајна књижевна појава предреволуционарне Француске ХУШ столећа.

Тесна повезаност Дидроових филозофских и књижевних стремљења најочигледније се испољила у његовим критичко-теоретским радовима, у написима о књижевним, позоришним и уметничким личностима и проблемима. Пишући о првим грађанским сликарима Грезу, Шардену и Давиду или енглеском романсијеру Ричардсону, Дидро је поред засноване књижевне или уметничке анализе њихових дела, настојао да извуче и извесне општије закључке, постављао и решавао принципијелна питања, уочавао и подвлачио теоретски значај поје-