Наша књижевност

диних постигнућа и појединих промашености. Та иста искуства, постигнута на конкретној анализи појединих дела или личности, проширена и дубље заснована, користио је и у својим теоретским чланцима, у којима је расправљао разне проблеме из области теорије уметности.

Дидроови естетски принципи потпуно су зависни од његових материјалистичких филозофских поставки о природи уопште. Они су уствари логична консеквенца његових филозофских схватања, резултат примене материјалистичког метода у области теорије уметности Као што у својим филозофским делима одбацује сваку спекулативну мисао, која негира или заобилази објективно постојање реалног света, Дидро и у области уметности с критичком оштрином говори о свим оним покушајима који теже да раскину везе између уметности и природе, стварања и живота. С истим жаром темпераментног полемичара с којим је жигосао идеалистичко извртање и фалсификовање природних појава, њихово свођење на духовну реалност, он удара на преживелу уметност без истинских идеја и стварног живота, коју је стварала, исповедала и бранила феудална аристократија на издисају.

Две су стожерне тачке око којих се групишу све Дидроове мисли 0 уметничком стварању: једну бисмо могли назвати објективистичком, другу сензуалистичком.

Тежећи да проникне у суштину уметничког стварања, да му испита порекло и могућности, Дидро полази од чињенице да су природа и живот врело сваке уметности и да она у њима налази предмет своје инспирације. На тај начин, он већ у самим полазним поставкама указује на двоструку везаност уметности за реални свет. Прво, врело њене снаге не треба тражити изван саме природе, самог живота, јер "она своје сокове црпе из њих; у Њој се испољавају праве животне снаге, које су подложне истој законитости којој и сва природа. И друго, предмет уметничке инспирације, ма колико на први поглед изгледао независан, понекад можда чак и као плод ћудљивог рада. интелекта и осећајности, које машта води у слободан ход, у суштини је многоструким концима везан за саму природу, из које уметник одабира уочене појединости, односе и тенденције, да би их стваралачким поступком повезао у нове, не мање одређене целине, да би дао своју слику живота, своју визију света,

У свим својим студијама Дидро неуморно, у новим видовима, С новим акцентима, увек изнова, одлучно подвлачи објективан карактер уметности, њену истинску реалистичку заснованост, Било да говори о предмету једне слике, садржини композиције или теми романа, он указује да је њихова подлога увек сама стварност, и да је уметност утолико већа и савршенија уколико се живот потпуније и истинитије у њој огледа, Чак и у самој анализи уметничког поступка, кад је реч о композицији једног романа, о бојама једне слике, или дијалогу једне драме, Дидро настоји да укаже колико је он зависан