Наша књижевност

РУКА

па 2 "У еНа Рини неон 374 ша књ

од самог живота, колико је условљен реалним процесима стварности. Као што је у његовој филозофији природа једини критериј исправности или неисправности појединих концепција, тако и у области уметности за мерило сваке уметничке реализације узима сам живот, саму реалност. Негирајући идеалистичку концепцију лепоте, по којој би она била једна.субјективна категорија духовног реда, Дидро доказује да су елементи лепог дати у самом животу природе, из које их уметник узима, да би их у свом делу уметничким поступком поново остварио: „Само су оне лепоте трајне, пише Дидро: — које су засноване па сродности са животом природе. Лепоте имају, у уметности, исте основе као истине у филозофији. Шта је то истинар Саобразност наших судова са животом. Шта је то лепота имитације» Саобразност слике са самом ствари.“

"Мада Дидро у својим критичким и теоретским чланцима, говорећи о односу уметности и природе, употребљава реч имитација, као и у мисли коју смо навели, он је далеко од вулгарне, натуралистичке концеџције, по којој би уметност била просто фотографисање стварности. Имитирати природу, у књижевном речнику Дидроа, не значи држати се слепо само оног што смо видели, чули, осетили, приказати само оне догађаје који су се одиста у стварности одиграли, као што је он сам често чинио у својим приповеткама, у којима су чак и лична имена очувала своју аугентичност. Имитирати природу за Дидроа теоретичара значи приказати сваку појединост саобразна природи, водити рачуна о њеној логици, њеној законитости, остварити целину која ће имати сва типична својства стварности и живота. У „Независним мислима“. Дидро је писао: „Свака композиција достојна похвале у свему је и свуда у сагласности с природом; потребно је да могу рећи: ја нисам видео ову појаву, али она постоји.“ Имитирати природу дакле значи, код Дидроа, имати ону велику моћ истинске евокације, истинског приказивања стварности, моћи дати уметничку визију света, која ће, и у појединостима и у целини деловати тако убедљиво и природно, да ће нам њена животна веродостојност, сама по себи прихватљива, изгледати изван сваке сумње могућна и реална. -

Подвлачењем оваквог објективног карактера уметности, и овоземаљског, световног, материјалног порекла „природних лепота“, које сваки уметник остварује у својим делима, Дидро поставља солидан основ за једну реалистичку концепцију уметничког стварања. Али он истовремено, подвлачећи многоструку везаност уметности за објективну стварност, не запоставља ни други чинилац: да је свако уметничко дело једна лична визија, једно индивидуално сагледање стварности и живота. Да би једно дело било уметничко, није довољно да се у њему огледа природа, да је у њему довољно објективних еле-

7) Разговор о Ванбрачном сину“, Сабрана дела УП, стр. 156.