Наша књижевност

375

мената, захваћених из живе стварности. То је, по Дидроу, предуслов без кога нема уопште никаквог дела, јер се све одиграва у оквиру овога живота, изван кога нигде ничега нема. Али, поред тога, да би једно уметничко дело било не само дело него и уметничко, потребно је да песник или композитор, сликар или глумац има талента, да има „укуса“, како се Дидро изражава, саобразно духу свога времена. Тај дар, тај „укус“ није код Дидроа нека мутна, неодређена способност непоЗнатог порекла, изван свих критичко-теориских захвата. Дидро је и сам више пута покушао да га дефинише. „То је способност, — каже он у „Огледу о сликарству“:, — стечена понављаним искуствима, да

ухватимо истинито или добро у условима који га чине лепим и да нас оно непосредно и живо дирне.“

Инсистирајући на јединству објективних и субјективних елемената уметничког дела, Дидро развија своју полазну мисао, продубљује своје основне поставке. У његово доба већ се јасно почео раздвајати књижевни реализам, који изискује обиље стварнога, од песничког романтизма, који се позива на снагу, лепоту и вредност заноса. То ће раздвајање, у познијем развитку књижевности, ићи тако далеко да ће створити два потпуно опречна правца, чију ће привидну несагласност превазићи тек социјалистички реализам наших дана: у њему ће се сјединити реализам чињеница са револуционарним патосом романтике. Дидро је осетио да је провалија између прозе и песништва вештачка, да је за велике уметничке синтезе, које су у његово доба биле тек на помолу, подједнако потребна и објективна истина и оно што он невешто крсти „нечим огромним, барбарским, и дивљим“: стварни песнички занос! Полазећи од чињенице да је сваки осећајни, стваралачко-уметнички факт један људски факт, једна људска тежња да продре и загосподари стварношћу, он објашњава да свако право, уметнички велико дело мора да буде надахнуто и једном људском идејом 0 животу, једном тенденцијом која извире из дела и која га свега прожима. Без те људске тенденције, која осмишљава уметност и чини је моћним људским чиниоцем и значајним друштвеним фактором, уметност би изгубила свако дубље оправдање: „Сваки делић скулптуре или слике, — каже Дидро, — мора бити израз једне велике идеје, једне поуке за гледаоца; без тога, она би била нема.“

Изграђујући своје уметничке теорије на темељима својих филозофских убеђења и у оквиру свог филозофског система, Дидро је, и на том плану, показао све предности и недовољности, све могућности и ограничености свог материјалистичког метода. Ако су његове добре стране, у сумарном погледу, у томе што је, верујући у универзално присуство природе у свему, за све појаве тражио материјалистичка објашњења, одбацујући сваку ванприродну или натприродну реалност,

17) Сабрана дела Х, стр. 519. #) Мисли, Сабрана дела ХИП, стр. 107.

А АН ЕУ

РА

питај

Мр