Наша књижевност

и Лк

376 Наша књижевност

основна слабост његовог система је у томе што није у довољној мери, ни довољно јасно, увидео да човек није само природно биће, него такође, и првелствено, друштвено биће, у коме се сви природни закони огледају у свом специфично људском, друштвеном облику. Тек кад природно-знанствени материјализам, читаво столеће позније, добије своју научну примену на људско друштво и његову историју, тек ће онда материјализам постати свеобухватни, научно засновани поглед на свет.

Та основна слабост Дидроове филозофије очитовала је и у његовим књижевно-уметничким теоријама. Кад Дидро говори о објективном свету који се огледа у уметничким делима, он увек има у виду само природу, природу уопште, пошто не увиђа да је друштвена стварност у којој људи живе, мада само део опште целине света, ипак једно специфично подручје, у коме се природни закони испољавају у посебној друштвено-историској законитости. У својој студији о поезији Владимира Мајаковског, Тодор Павлов пише: ,,„.Још Дидро је рекао да корене музике (вокалне) треба тражити у људској речи; да свака мелодија може да се сведе на речитатив и обратно, и да су нам. у говору дати основни елементи музике, које ова даље изграђује и обликује. Разуме се, Дидро је у извесној мери упростио питање, будући да корени музике, заједно с коренима свакога говора, леже дубље. Тражити их у инстинктима које човек има попут дугих животиња, значило би признавати певање славуја за уметност у људском смислу те речи, значило би објашњавати облике, и уопште развитак људске уметности вечитим биолошким чиниоцима. Упркос томе што је човек од својих животињских предака наследио читав низ инстинкта, ти инстинкти преламају се кроз специфично-људске чиниоце, у првом реду кроз радну делатност, која у себи укључује и сам говор, којим се не исцрпљује.“ У својим естетским схватањима Дидро полази од анализе истинских саставних елемената уметничког дела: човек — живот, али је стао на пола пута, јер је елементе људског хтео да објасни само биолошким чиниоцима, у оквиру својих сензуалистично-материјалистичких филозофских схватања, као што је елементе живота хтео да протумачи искључиво природним чиниоцима. Пред фактом да оно што је лепо за једног конкретног човека, одређеног средином, историским раздобљем и класном позицијом, не мора бити лепо и није лепо за човека одређеног друкчијом средином, историским раздобљем и класном позицијом, Дидро је затворио очи. Схватајући лепо на апсолутан начин као „природно лепо“, које уметник узима из света и уметничким поступком транспонује у своје остварење, Дидро потпуно занемарује оно од чега ће Чернишевски поћи у својим естетским назорима: да је и лепо једна друштвено-историска категорија, која има своју посебну еволуцију, и. да га сваки уметник, саобразно својој општој социјалној позицији, налази у нечем другом и остварује на други начин,

| , | | ' [|