Наша књижевност

г 3

Наступајући као идеолог револуционарне буржоазије, Дидро је и у области теорије уметности, као и у целој својој филозофији, заступао њене класне интересе, који су се јасно манифестовали у свакодневном животу земље. „Тадашњи живот у Француској, — писао је Маркс, — био је окренут према савременом моменту, према пролазним задовољствима и интересима, према земаљском свету. Његовој антитеолошкој, антиметафизичкој, материјалистичкој пракси морале су нужно да одговарају антитеолошке, антиметафизичке, материјалистичке теорије.“ Ту овоземаљску тежњу живота, чији је носи-

лац била млада буржоазија, својом економском позицијом зависна —

од развитка материјалних снага друштва, у области филозофије изразила је читава једна плејада великих духова епохе просвећености; али је Дидро био скоро једини који је доследно, дубоко и озбиљно, у могућностима које је давао степен знања његова доба, умео да ту тенденцију спроведе у теориским проблемима уметничког стварања, с личним убеђењем, снагом и лепотом које су својствене само правим ствараоцима и великим духовима. Говорећи у име револуционарне буржоазије, он је умео да супротстави, у области уметности, спиритуалистичкој концепцији феудалне аристократије материјалистичку концепцију, која је одговарала потребама, тежњама и захтевима младе класе грађанства, у периоду њеног успона. То друштвено хтење, објективно напредно у историском смислу, истовремено је одговарало и истинским потребама културе, која је, изумирући у рукама феудалне класе, морала прећи у руке нових револуционарних снага, да би могла доживети свој даљњи развитак, у новом прогресивнијем виду. -

Теоретичар дубоког искуства, зрелог схватања и поузданог укуса, Дидро ће, више но и један писац његове епохе, поздравити све оне нове врсте и облике уметности који ће се јавити као израз прогресивних тежњи времена. Он ће с одушевљењем, можда више књижевним но ликовним, поздравити у својим мајсторским „Салонима“ онај значајни покушај младе генерације сликара да ликовну уметност, коју је аристократија хтела да поведе путем баналне спиритуализације, врати правим изворима живота. У време кад је сликарство бежало од човека и стварности у нереални свет јевтине романтике и лажног симболизма, да би одвратило пажњу од драматичних сукоба живота, Дидро не престаје да саветује: „Претпостављајте, колико вам је то могућно, реалне личности симболичним бићима!“!: Зато ће он у својим приказима изложби са симпатијом писати о сликарима-реалистима, какви су били Грез, Шарден и Ванло, зато ће он тако топло поздравити младога Давида, будућег великог сликара грађанске револуције.

С истим жаром уверења и снагом аргументације он ће у књижев-

7) Невезане Мисли о сликарству, скулптури, архитектури и поезији, Сабран“ дела ХП, стр. 84. ,

ЋЕ

Ре

“

у4

Рак