Наша књижевност

378 > + | + џ Е Наша књижевнсе:

ности бранити нове облике, који су се јавили као резултат тенденције широког и сложеног обухвата стварности, Указујући на све неподобности трагедије, као типичног књижевног рода феудалног друштва, за реалан приказ живих проблема савременог живота, он ће бити главни бранилац, теоретичар, па и један од првих стваралаца оног новог позоришног рода између комедије и трагедије, који ће бити назван драмом. Ако је класична трагедија, са својим култом јунаштва ван оквира природности, била школа за аристократију, Дидро је хтео да од драме, која почива на реалистичком сагледавању стварности, направи школу за буржоазију. Супротстављајући природност драме апстрактној песничкој помпи трагедије, Дидро подвлачи и различитост лица у једној и другој: у трагедији она су дата у апстрактној коби удеса, величанствена и нереална, с херојским карактером, док су у драми остварена у стварним друштвеним условима, обична и животна, као реални носиоци одређеног социјалног положаја. Људски удес, који у трагедији зависи од неке невидљиве силе, постављене изван свих људских релација, у драми је спуштен с облака на земљу и одређен међусобним односима људи у оквиру датог друштвеног устројства. Борећи се, као теоретичар и стваралац, за повезивање позоришта и живота, Дидро је развио и своју концепцију реалистичке глуме, захтевајући од позоришних уметника, насупрот романтичном патосу на подлози заноса и инспирације, брижљив и савестан рад на самом себи, рационално владање средствима глумачког изражавања.

Једнако виспрено Дидро је умео да осети све предности другог књижевног рода грађанства, романа, који се у његово време, и поред Раблеа и Лесажа, налази тек у повојима. Поздрављајући енглеског романсијера Ричардсона као изразиту књижевну личност, он је уствари поздрављао прве зачетке грађанске књижевности уопште, утирући на тај начин пут развитку који ће омогућити у Француској, позније, једног Стендала и Балзака, Мопасана и Флобера, Меримеа и Золу, стварајући предуслове за онај расцват реалистичког хуманизма, који остаје трајна тековина људске културе. Није нимало случајно, отуда, што је Маркс, испуњавајући један упитни формулар, на питање кога писца највише воли, исписао име Дидроа.

(Обломак из студије „Живот и дело Дени Дидроа“) ЕЛИ ФИНЦИ