Наша књижевност

5 =

аи

У

ет;

МИ у не

5

380 ПА 7: Наша књижевност

турни живот двеју деценија, био је лишен „главних вредности“. „Народ неће поћи на барикаде да би бранио ту културу“. Писци песимисти — наклоњени су понижавању човека; њихов омиљени гест је: „Ето какво је ваше човечанство!“ Термином „мизерабилизам“ (од речи пузегабје — јадан, одбачен) Шлонберже дефинише тенденцију да се човек прикаже као нешто сложено, али јадно, ниско, и да се руши јединствен лик човеков, Нарочито префињен мизерабилизам својствен је високодруштвеној, отменој књижевности, која „с осмехом“ доводи психолошку анализу дотле, да се човек претставља раздешеним, без воље и срца. Та тенденција понекад се прекрива, пише писац „Путоказа“, — етикетом револуционарности, жељом да се тобоже „изобличи“, али под револуционарношћу овде се разуме нихилизам. „Разлика ове мизерабилне књижевности од праве револуционарне у томе је што првој недостаје свака стваралачка нада.“

Значајно је што и Шлонберже — либерални писац као и Пејр = конзервативни литерарни историчар, супроставља светском нихилизму, изобличавању ради изобличавања — руску књижевност, њену способност за афирмирање позитивних вредности и људског достојанства. Тургењев је својим „Ловчевим записима“ — каже Шлонберже, — допринео укидању ропства баш зато што је приказивао кметове Као људе способне да доживе сва осећања која су се сматрала привилегијом виших класа. _

Критикујући · псеудонародну књижевност — такозвани „популизам“ — због приказивања, без икаквих видика, сиромаштва и страдања, пониженог положаја људске масе, Шлонберже пише да слична литература није убедљива за „пролетаријат“.

Песимистичка књижевност „ставља под сумњу“ идеју човечанске среће као нешто безвредно, ограничено, антиинтелектуално.

Шлонберже издваја неколико писаца, посебно Касуа, који умеју да схвате вредност човечанске среће и борбе за срећу, али у целини његова пресуда остаје строга,

Наравно, та критика не даје потпуну слику књижевног развитка од 1918—1939 године. Она не види (специјална форма тог истог неверовања) значај писаца који бране „главне вредности“, верних реализму и оних који су. умели да се уздигну изнад традиције монденства и мизерабилности.

Али основна мисао критичара је тачна: управо одвајање од народа, супротстављање уметности стварности, карактерисали су буржоаску књижевност, која је наставила после рата традиције декадентства и идејног „релативизма“. Та литература настојала је да оцрни сваку стварност као стварност. Она је скидала с капиталистичке стварности одговорност за друштвену ругобу. „Друштвена реалност“ — простије речено, живот народа — приказивала се као нешто што понижава човека и непријатељско је уметнику.