Наша књижевност

Француска _ литература за време рата

Уметник је тражио за себе право да се игра материјалом стварности и да се игра идејама као обичним формама примања стварности. Он је искључиво морални фактор и одрицао се „избора“ идеја које осветљују људску судбину, другим речима, — примања ма каквих позитивних вредности.

Наравно, старије — из почетка столећа — поколења одвојених од света писаца, последњих симболиста, припремило је овај тип јунака. „У господина Теста, — писао је Пол Валери, — није било мишљења. Слутио сам у њему ум, кадар... да осветли или заледи једно, да загреје друго, да удаљи и уздигне... То је било биће утонуло у своје промене,“

Али поколење писаца које се развило као унакажено после светског рата, лишило је господина Теста његове наивности. Оно је пошло за Андре Жидом, чији је јунак колекционирао своје поступке, сваковрсне, чак до бесциљног убиства (тако звани „бесциљни ЈЕ 2258)

Тај јунак — код Монтерлана, код Дрије ла Рошела — био је приказан као тражилац моралних и интелектуалних авантура. Он не може да верује, он може само да се забавља овом или оном идејом. Ако је идеја лепа и чиста, он настоји да је „исцрпе“, упрља, да би поново утонуо у свет на који је навикао, То је била књижевност која је покушавала да прикаже идејну равнодушност и змијско шаренило као „многострукост“, у

Тако је ишао процес опадања, који је буржоаска литература платила дубоком кризом, банкротством.

Социјални узроци те литерарне кризе, и не само литерарне, биће јасни ако се сетимо карактеристике друштвеног поретка у Европи између два рата, коју је дао Стаљин.

У разговору с немачким писцем Емилом Лудвигом, Стаљин је говорио „о старим европским капиталистичким земљама, где још увек живи дух господства феудалне аристократије“. Развијајући ту мисао, Стаљин наглашава: „Ма да је феудализам као друштвени поРедак већ одавно срушен у Европи, његови знатни остаци још и даље постоје у свакодневном животу и наравима, Феудална средина и даље даје техничаре, и стручњаке, и научнике, и писце који уводе господске навике у индустрију, технику, науку и књижевност,)

Дух „господства“: монденски нихилизам, занемаривање народа и истовремено угађање господству, тако звани „аристократизам духа“, — таква је била књижевност која је везала своју судбину са животом и моралом „200 породица“. Антидемократска књижевност ометала је окупљање списатељске масе око напредних мајстора културе везаних с народом.

Феудално-монденској књижевности био је задан тежак ударац за време успона народног покрета, после пропасти фашистичког пуча

у И. Сталин, „Статђи и речи от ХМГ до ХУП срезда ВК(б),“ Партиздат, 1984 г., стр, 160.