Наша књижевност

МЕЗА

ома

ПИ

пиши 2 ха 7 а ил вон оно с 25 как

382 но Наша књижевност

1934 године. У доба Народног фронта, најбољи радници на књижевности и уметности окупили су се да би заједно с народом бранили културу од фашизма и борили се за обнову Француске. То доба било је доба успона, стваралачке делатности многих писаца. Имамо у виду Мартена ди Гара, Ж. Касуа, Ж. Бернаноса, Ж. Р. Блока, Л. Гијуа и многе друге. Народни фронт је био миниран изнутра — Блумом. Даладјеом, творцима Минхена, кривцима за „немешање“ у шпанску трагедију. Тако исто „изнутра“ минирано је јединство књижевности од људи као Жила Ромена, који су ширили капитулантску заразу. Блок, Арагон, Бернанос, Мусинак, Касу и други у доба шпанског рата и Минхена водили су упорну борбу с деморализацијом, која је претила да упропасти Француску, борбу за част и достојанство француског народа, за верност његовим најбољим традицијама. Рат је омео да се та борба развије. Ма

Пред почетак рата, француска књижевност је дошла у критично стање. - =

Рат, објављен у јесен 1939 године, није помогао ликвидацији те кризе. И у књижевности створио се према њему двојак однос. С једне стране, то је био рат с хитлеровском Немачком, с нападачем. С друге стране, сваки поштен Француз није могао да не види да је судбина земље у рукама реакционара, минхеноваца и, напросто, фашиста, да је рат почео у знаку империјалистичких интереса. Под фирмом војних захтева вршило се гоњење најбољих људи, правих родољуба.

Ево зашто су уобичајене карактеристике расположења народа биле: „Пошли смо у рат стиснувши зубе“, „Французи су ћутећи, без радости, али с одлучношћу да изврше своју дужност пошли у рат“ и т. сл. Довољно је прелистати комплете часописа »МопџуеПе геуџе |гапсаке« да би се о томе уверило. Интересантно је како су два веома различита писца, Луј Арагон и католик Жорж Бернанос, изразили сваки на.свој начин однос народа према започетом рату. Они су гледали у прошлост, сећали се 1914 године.

„У ироничном наслову Александра Диме — „После двадесет година“ исписан је сав наш живот“, — с горчином каже Луј Арагон у песми „После двадесет година“.

Васкрсавају авети прошлости од пре двадесет година, „авети усред бела дана“ и заједно с њима „понавља се ера механичких фраза“.

Песмом „После двадесет година“ почиње прва Арагонова ратна књига Сгеуе-Сеиг („Нож у срце“). Отада његов глас више не престаје да звучи. У најтрагичнијим данима лета 1940 године и касније, у данима када је отпор узео маха, Арагонова позиција стизала је до француског народа преко свих преграда.

На другом полу француске књижевности и, може се рећи, на другом крају света, у Јужној Америци, француски писац Жорж Бер: нанос написао је свој први одзив на догађаје у јесен 1939 године: