Наша књижевност

а оваа оковани

| ;

дају на широко постављеној социјалној основи и у резним облицима и видовима, Крлежа је своје Г лембајеве замислио и остварио на једном истински -грандиозном плану, коме у нашој књижевности нема равног. Њихов друштвено-историски удес кроз скоро три столећа развојног гибања „из мрака у светлост“ он није приказао синтетично, свеобухватном визијом њихове заједничке судбине, него га је дао, — досад још увек само фрагментарно, — посебним, заокруженим приказом појединих чворних тачака њихове. социјалне или психолошке одређености, У живописном реалистичком рељефу. И поред тога, међутим, што их Крлежа даје само у извесним привлачнијим или значајнијим тренуцима њиховог животног пута, Глембајеви се у његовом делу, детерминирани специфичним условима свог друштвеног успона и на њему засноване психологије, осећају као једна одређена целина, једна друштвена каста, један посебно формиран социјални и психолошки проблем — чак у том виду и до те мере да и последњи изданци Глембајевих носе у себи, једни брутално и арогантно, други мутно и болесно, друштвену, крвну и психолошку коб својих предака, као свој породично-кастински императив. Као што богатство Глембајевих, стечено у прошлости и обнавЉано свежим приносом сваке генерације, прелази с колена на колено, тако и психолошко наслеђе, формирано посебном животном одређеношћу породице Глембајевих, постаје нејасна, али делотворна сила, која на одређен, скоро фаталан начин живи у сваком њеном изданку, кроз поколења. Крлежа, дакле, не остаје само на приказу Глембајевих, него настоји да захвати џ прикаже и глембајевштину. | Тај необично сложени психолошки комплекс глемба бајевска лица носе у себи, у разним видовима испољен, с различитим интимним осећањима ношен, Крлежа одређује првенствено друштвено-историским чиниоцима. Та глембајевска „поворка од три стотине лица“ вуче свој корен од оних маџарских предака, који су се »илиризирали код фратара лепоглавских и Уршулинки вараждинских«, да би наставили свој хорватски пут из патриархалне, „мариЈатерезијанске цеховске тмине“ у светло доњоградског, грађанско-аристократског, затрициског благостања, заснованог на акцијама, каматама, дивидендама. профитима, петокатницама, директорским положајима, високим функцијама, љубавнидама, Кирманперзерима, Мондшајнсонатама, Ференци-портретима и јединоспасавајућом »аџа аз осшта«. Они су се запутили „од винограда реметиначких да се изгубе у маглама између Беча, Будима и града Аграма... као маџарски официри, бечки чиновници и хрватски бродоломци“. Почетак успона те џентри-креме хрватског грађанског друштва везан је уз првобитну фазу акумулације капитала, фазу бруталног, чак злочиначкаг згртања богатства, која је код нас, у нашим примитивним релацијама, попримила нарочито оштре и виолентне форме насиља и грабежи. Сам Крлежа овако карактерише друштвени успон Глембајевих: У првој групи првога кољена Глембајеви бијаху још цеховски безимени; у другом Кољену јављају се већ знаци криминала и грабежљиве виоленције, у трећем раде Глембајеви с првим парним стројевима, оснивају прве банке, обогаћују се лихварским каматњаком, претварајући Ххладнокрвно. људску крв у злато. Седамдесетих година то глембајевско Злато постаје већ адвокатско, латинизирано, банкирско, отмјено, то се Злато оплемењује високорођеним госпођама и рађа господску дјецу, која у слиједећој генерацији силазе с позорнице, напуштајући те наше толико пута опјеване животне даске с театралним средствима дегенерације: у грчевима болесних живаца, с вероналом и браунингом“. | На овако широко датој подлози постављени, Крлежини Глембајеви, особени по својим личним, породичним и националним обележјима, необично инвентивно нађеним и снажно уметнички датим, претстављају, бар по својим основним тенденцијама и настројењима, типичне ликове у развитку грађанске класе, ликове који имају општију вредност и универзалније значење. Глембајевска психологија и глембајевска логика, ослобођене свега оног што је специфично индивидуално и

јевштине, који сва глем-

ја

| рвгтизр

Ка ||

7 <>), БИБЛ 10