Наша књижевност

: Зе. : о бг Ја С

декоративно, приказују се ту, по неодољивом смислу слике као целине, као психологија и логика саме грађанске класе, као субјективни одраз њене историске_ и социјалне позиције. У тој страни приказа Глембајевих лежи велика и ненадмашна снага Крлежиног реализма, његовог верног, истинитог, социјално и психолошки продубљеног уметничког рашчлањавања и одређивања лица, догађаја и стања. Ту је Крлежин таленат, необично моћног стваралачког замаха, на правом и непресушном врелу, из кога су већ црпели један Горки („Дело Артамонових“), један Голсворти (»Форсајт Сага«), један Томас Ман (»Буденброкови«) и многи други, међу којима наш Цанкар, са својим снажним социјалним драмама, није на последњем месту. -“

Али Крлежа не остаје само на томе историско-друштвеном и друштвенопсихолошком виду типизације Глембајевих. Приказујући их у њиховом породичном успињању, које је саздано на крви, насиљу и злочинима, он посматра одјеке таквог злочиначког друштвеног гибања у њима и поставља их у једну породичнокастинску детерминацију. Упоредо са економским јачањем и социјалним успоном, у Крлежиним Глембајевим јавља се све већа, незаситнија глембајевска. жеђ за животом, која се испољава у атавистичкој склоности за насиља, превару, грабеж, злочин, као сам закон опстанка, као унутрашњи глембајевски императив постојања. „Што се је више гомилало цекина по старомодним цеховским глембајевским стругама, — каже сам Крлежа, — то је постајало у главама и у срцима глембајевским све тамније“. |

Тај глембајевски мрак у главама и у срцима, преношен с колена на колено, | упоредо са економским јачањем и друштвеном афирмацијом, толико јача и преовлађује над свим осталим настројењима, да у последњим изданцима већ претставља страшну и несавладљиву силу помрачења. и распадања. Дегенерација се испољава сасвим особено глембајевски: или у безобзирном и аривистички бруталном задовољавању својих друштвених и интимних апетита, као код Игнаца Глембаја, или у резигнираном бежању из метежа живота у илузорни доминикански мир, као код Ангелике, лица тако сублимно датог, или У пуном растројству нерава, које води у санаторијум, лудницу, убиство и смрт илиу немоћну борбу против глембајевштине око себе и у себи, као код танкоћутног, декадентно-уметнички настројеног Леона. На том зачараном магичном кругу глембајевске коби,. на тој кастинској мишоловци глембајевштине из које нема излаза, Крлежа ствара један психолошки мит о глембајевској дегенерацији на наследној биолошко-кастинској основи. Тај митски елеменат, који потсећа на бруталну натуралистичку золинску визију Ругон-Макарових и морбидне нордиске легенде Ибсена и Стринберга, провлачи се напоредо са реалистичко-психолошким елементом готово кроз сва дела о Глембајевима, али је највидније, и уметнички најпуније, дошао до израза у „Господи Глембајевима“, нарочито у речима и ставу главног лица, које је, и поред свих битних разлика, неки далеки род Освалду из „Авети“. Тај

митски карактер у реализацији личности има своју почетну интонацију у првим

речима драме, у оном Леоновом „мутно је то у нама“, у оном његовом страстверепом претресању прошлости Глемба-

ном и неодољивом, скоро садистички сви јевих, да би се највидније испољило у драматичном/ стихиском сукобу оца и сина у другом чину, исповестима и грозничавим визијама Леона крај мртвог очевог тела у трећем чину и добило језгровиту потврду У оној фаталистички одређеној глембајевској коначници с маказама, на крају драме.

који своје моћне замисли уме да уметнички реалиличности и њиховог узајамног односа ју митско-биолошку концепцију уткао која је субјективно-психолошки носе ја — како су то чинили само у облику пишчевих 3а-

Изванредан стваралац, зира, да их спроведе кроз истинити приказ у једној датој стварности, Крлежа је ту сво у саму психолошку реалност својих лица, верно, убедљиво и уметнички веродостојно до кра најбољи ствараоци. Тенденција ту није наметнута споља,