Наша књижевност

604 4

Наша књижевност

свему, потенцирана у болу и мислима, у илузијама и стањима, у стварности и коби, она својом снажном, натуралистички смионом визионарношћу уздиже све виђено из света стварности у сферу уметничких симбола. Та двојност метода реализације, реалистичког и визионарно-песничког, ма да органски срасла, осећа се и у лицима, и у догађајима, и у стањима, и у драми као целини. Једино се тиме може објаснити да нам, на пример, личност двоструког доктора Алојзија Силбербранта, која је неупоредиво виша и клерикално „интелигентнија“ од свих наших Керубина и керубинчића, не изгледа нимало неуверљива: она је истовремено и један типичан лик и један незаменљив симбол!

„Господа Глембајеви“ грађени су сувереном руком уметника и мајстора сцене. Радња отпочиње тромо, вешто држана у апстрактним дијалошким расправама, пуним сјаја и кићене помпе, онда се одједном муњевито наговештава, као у изненадном електричном споју, и прелази у интензивне психолошке сударе и сломове, да би после тренутног затишја у тихом љубавном слућењу двеју душа које се невино траже у атмосфери конвенција, лажи и криминала, добила своје драстично окончање, у потпуној олуји мрака, крви и беса. Сама градација, чија кривуља иде од сасвим тихих тонова до најинтензивније стихије "страсти, мржње и лудила, ослобођена је свега вештачког у сценском смислу, Изведена по дубокој и стварној унутрашњој нужности самих лица у њиховим узајамним односима, ова драма се одликује изванредном природношћу, чија је тајна у уметничкој сугестивности речи.

У постављању „Господе Глембајевих“ на позорницу мора се поћи баш од тих особина драме: од коришћења унутрашњег интензитета личности, верне психолошке анализе страсти и сукоба и евоцирања оног поетски датог, симболично наглашеног глембајевског штимунга у атмосфери. Сва у тананим нијансама, дискретним преливима и финим бојама, али јасна у основним линијама личности и догађаја, ова драма изискује врло брижљиву, смишљену и доследно спроведену анализу личности, стања и драмских сукоба. Редитељи Драгољуб Гошићи д-р Хуго Клајн добро су осетили смисао, лепоту и значај Крлежине драме. Они су у својој реалистички замишљеној и доследно спроведеној сценској концепцији подвукли или наговестили све њене могућности: и оштру боју неумољиве реалистичке сатире, и танану пређу психолошког ткива, и морбидну основу људских ликова, и гломазну визионарност свег захвата. Ако се имају у виду могућности нашег позоришта, све што би се редитељима могло озбиљније замерити свело би се на примедбу да у једној драми у којој се толико тешких, болних и интензивних догађаја одиграва свега у неколико сати једне ноћи, драстично, муњевито и страшно до симболичности, и сам темпо развоја мора бити, и кад је у затишју, ношен унутрашњом снагом елементарне стихије.

У погледу поделе улога, редитељи су се нашли пред врло тешким задатком. Поред тешкоћа које задаје сваки Крлежин драмски текст (физичких и интелектуалних), постојале су и посебне тешкоће проналажења глумаца који могу да с успехом изразе ове компликоване аграмерско-патрициске личности, насликане страсном и болном маштом реалисте и визионара. Треба рећи да је избор, и у погледу обнављања старих интерпретација, и у погледу нових подела, учињен најсавесније и најсрећније.

У улози Леона Глембаја наступио је Раша Плаовић, који је ту улогу играо и“ пре овога рата. Његова нова интерпретација, ослобођена револуционарног патоса, потпуно је саображена унутрашњем, дубљем смислу ове суптилне, декадентно уметнички настројене личности која осећа фаталну безизлазност свог животног положаја. Плаовић је необичне сугестивно умео да изрази болесне, скоро патолошке основе Леонове негације глембајевштине око себе, и онда кад је са формалне стране, по речима, могло да изгледа да је Леоне инспирисан здравим и напредним мотивима одрицања.

Драгољуб Гошић дао је своју улогу Игнаца Глембаја, која тражи велике физичке напоре (нарочито у другом чину), са пуном глумачком рутином старе