Наша књижевност

Ал

608 Наша књижевност

из пустоловних романа, уличне дечаке што једу грожђе и диње, просјаке, студенте скиталице и безимене са улица. “

Од Грека до Веласкеза временски воли кратак пут. Али се чини као да прелазимо из једног света сумора и грознице у један свет пун ведрине, у јасну светлост дана.

Веласкез (1599—1660) постигао је висину италијанског сликарства и проширио је у колоритно-сликарском смеру. Код њега не налазимо никакву религиозну мистику и драматско претеривање. Сваки став, свака делатност живота подједнако су нови и сугестивни. А кичица покушава да сачува истину свакидашњице. Он слика једну андалузиску сеоску кухињу и ту слику назива »Христос код Марте и Марије«. У младости, слика »Севиљске волоноше«, слику служавки и куварица. Највећи послодавац тог доба је краљ. Веласкез непрестано портретира Филипа ТУ, његов двор, његове фаворите и дворске булале. Али краљеве и великаше, војсковође и принцезе, насликане ма у како узвишеном ставу, на седлима хатова што се пропињу, У оклопу и брокату или спортском оделу за лов, (као по прилици данас филмске звезде), сликар је критички обухватио. Безобзирно региструје њину ругобу, просечност, грамзивост и духовно убоштво. Пуни људског, патње и достојанства су они други портрети, она езопска слика са безвременском маском прећуталог знања и горке мудрости, Менипус или портрети Квеведа и Гонгора, великих песника и научника; али и ови портрети понизних дворских будала и кепеца. Каква разлика: жива липа дворског кепеца »ел примо« и Себастиана де Моро постављена према беживотним, церемонијалним луткастим лицима са очима као главе чиода инфанткиње Терезе и Маријане, друге супруге Филипа П.

Полукруг људи, осветљен оштром светлошћу ковачког огњишта, у који улази Аполо, обасјан зрацима. Божански ковач и његови помоћнипи имају ралничка липа, на којима су уцртани зној и напори рала. Снажни реалистички портрети, на којима се види да је митолошко само изговор за приказ стварног. Али супротности светлог и тамног још нису решене. Позалина је још тешка, пптеж заплетен појединостима. Двадесетселам година касније постала је слика ткаља ћилимова.

Посматрајући то дело, видимо дуги пут који је Веласкез учинио од »Хефаистових ковача«.

»Ткаље ћилима« могле би се означити као прва насликана радионична репортажа у уметности. Слика претставља један радни простор, у коме је пет ралница запослено припремом вуне, чешљањем и прелењем. Справе и руке ралница ухваћене су у раду. Точак машине за предење бруји. Створена је једна слика у покрету,: какву ће, тек две стотине година касније, Курбе покушати да слика. Са проблемом покрета везан је проблем светлости. Ралнице селе у полутами просторије заштићене од врелине дана. Топло првено и мрко лежи над сликом, као сјацна лазура, атмосферски лебдива. У позалини, са јелне естрале, на чијем зиду виси ћилим, свакако рад ових ткаља, лежи извор светлости. Хлално плаветнило улази и светлуца на лицима и скупоценим огртачима трију лама што неупослено и са интересовањем разгледају гобелин. Импресија светлости и покрета далеко су испред епохе. Веласкез је ту затитрао тоновима, које ће тек крајем деветнаестог века Мане умети да наслика.

Укочено лице краља или краљевске деце у брокатним кринолинама, што стоје круто и луткасто, на слављеној породичној слици краљевске породице, названој »Лас Мењина«, овековечује снагом своје кичице, оригиналним укусом боја, тог сребрно-сивог и_ цигласто-ружичастог, чаробним сјајем светлости и живота.

Народ је називао Веласкеза »пинтор де ла вердад«, сликаром истине.

Веласкез је сликар живота и светлости, Гоја је томе додао одуховљење, критику и проблематику живота.