Наша књижевност

__О идејном и тендециозном у уметности

483

„

љински и Чернишевски, Доброљубов открили су и доказали сву несадржајност онога гледања по коме се данашња уметност и идејност, уметничко стварање и свесне симпатије и антипатије, уметност и тендециозност не слажу. Напредни писци смело су изједначавали књижевност и пропаганду, не бојећи се да ће тим изједначавањем нанети и најмању штету уметности. Они су добро знали да се тиме збиља не може нанети никаква штета уметности, пошто је права уметност само „у мислима и мислима“, како је говорио Пушкин. Идејност и тендециозност која из ње извире (у правом смислу те речи) не противурече законима уметности, већ се, напротив, појављују као њен основни закон.

То је лепо формулисао Шчедрин:

»„. Неопходност сналажења у појавама живота под овим или оним углом гледања, већ утврђена васпитањем и свом свеукупношћу животних услова, нипошто не сме ометати творачку делатност уметника, већ, напротив, отварати јој све нове хоризонте, оплођавати је, давати јој смисао, Уметник не само бива посматрач већ и мисаоно биће, које не само што пасивно прима у себе светлости животт, већ и размишља о њима. Ништа у тој мери не побуђује умни рад, не даје могућност да се открију нове стране ствари и појава, као што могу свесне симпатије и антипатије:-Без тога потстрека уметничко репродуковање стварности било би само бескрајно понављање описа једних и истих појава“: „.. закон чијој сили писац-књижевник не може умаћи због неминовне потребе сналажења у стварности под одређеним углом гледања, остаје неспоран и може му избећи само онај који у исто време потпуно одустаје да буде прихваћен од публике“.

Наравно, такво се схватање стварало у борби са опречним погледима. Совјетска литература је наследила велику традицију руске 'класичне књижевности, обогативши је новим идејама, које су одраз најдубљег процеса изграђивања социјалистичког света,

И ту, наравно, у совјетској литератури, не бива без погрешних погледа. Ми ћемо искористити неке исказе у том смислу, да бисмо при свом општем излагању проблема избегли споредна размишљања.

У својој књизи „Горки међу нама“, К. Феђин тачно назива питање о ПОЕНОМ ПИ Не И којим се бавила уметност свих времена и народа, руска више него ма која друга, револуционарна совјетска уметност више него икада руска у ранија времена...“

· К, Феђин сматра да разлог спора по том питању лежи у томе, што уметника не одвајају од уметности, ствараоца од његова дела. Уметност је тенденциозна, али је она тенденциозна само објективно, управо у том смислу што свако може наћи у уметности ову или ону тенденцију. Али природа самога уметника није тенденциозна, он „нити хвали нити одриче“, он „није ни проповедник ни филозоф“.

Своје мишљење друг Феђин излаже овако: "а

а а мера авиона зоо аан

ђ че

Ме аМућ До

Ми пе ал

х еј ја

а

и, и

245)

ме

„.