Наша књижевност

С и А

482 Наша књижевност

том женског тела... зашто би га увио „до паса“ > Кад је већ тело, нека буде потпуно; чак би и сама пета, која блиста „неувелом лепотом“, морала дубоко да дирне обичне смртне, Ево, на пример, нови француски скулптори, али не они који дају „лепоту“ већ „истину“, „милосрђе, очајање“ — све то дају наго, без прикривања. Прочитамо у каталогу: истина, а очи нађу нешто сасвим друго... Очајање... приђеш, посматраш и нимало не помишљаш на „очајање“, а у ствари: „ех! баш ето, нека жена... прућила се — права моруна“.

„Ма колико да пажљиво посматрате то велико дело са гледишта »женске лепоте“, на сваком кораку ћете се уверити да је творац тог уметничког дела имао неки други, виши циљ.“

А касније Успенскиј говори о том „вишем циљу“ и самим тим добро тумачи уметнички идеал велике руске књижевности,

„Он (тј. уметник) морао је и својим савременицима и свима народима за увек и неразорљиво утиснути у срце и свест огромну ле-

поту човечјег бића, упознати човека — мушкарца, жену, дете, старца са сазнањем да је срећа бити човек, да нам свима покаже и да нас обрадује јасном за све могућношћу да се буде леп — ево каква

је огромна намера овладала његовом душом и водила његову руку.

»„Узимао је оно што је њему било потребно, од женске и мушке лепоте, не мислећи на пол, а можда чак ни на узраст, тражећи у свему оно истинито у човеку што је било смисао целокупног његовог рада оно чега сада у овом тренутку нема ни у коме, ни у чему и нигде, али што постоји у исто време у сваком човечјем бићу, које личи сада на згужвану рукавицу, а не на глатку... А жеља да се успра-

ви, ослободи данашњи осакаћени човек за ону светлу будућност која

још нема ни обележја, а радосно се буди у души.“

Управо такво схватање уметности било је својствено свим најбољим руским писцима. „Жеља да се усправи, ослободи човек та је тенденција моћно крчила себи пут кроз руску литературу и била је основна мисао уметничког стваралаштва напредних руских писаца. Отуда она дубока и органска тенденциозност, која је тако својствена руској класичној књижевности, отуда она њена дубока идејност, која јој је придавала огроман друштвени значај, стварала од ње „требник живота“, оружје у рукама напредних партија и класа. Револуционарна руска критика — критика Бјељинског, Чернишевског, Доброљубова — одредила је основне законе уметности, борила се за заиста научну естетику, ослањала се првенствено на искуство руске уметности. Местимице изванредно разрађен и свестрано поткрепљен естетски принцип идејности и тендециозности у уметности био је истински израз најбољих страна те уметности.

Целокупна светска књижевност и критика дају мало примера таквог оштрог и изразитог постављања проблема о значају идејног и у развитку уметности, као што налазимо у руској критици, која се развијала, то понављамо, на огледима саме руске књижевности. Бје-