Наша књижевност

Салтиков-Шчедрин 5 513

“

кошних соба Катарине П, већ из свакодневног живота Александра Ши Николе П. Ето због чега Шчедринов смех није губио своју актуелност.

Један од начелника града, Перехват-Залихватски,) „ишао је по граду, носећи у руци нагајку, а при том је волео да становници имају весела лица“. Али није било весело ни становништву, није било весело ни аутору блиставих памфлета. Нарочито му се замрачило перо после 1 марта, после реакције која је наступила 80-тих година. Већ 4 марта 1881 године гроф Залујев пише у дневнику: „На Гатчини (Резиденција Александра Ш — А. Е.) прича се да „су врло задовољни а'иоп а геггоџпе ]е самодержавие“.“) Влада је отворено пошла путем реакције и штампа је била приморана да ћути.

И збиља, у једноме од писама Ањенкову М. Ј. Салтиков даје преглед своје књижевне делатности. „Савремени је положај Русије, — пише он — Недоумица, с извесном примесом дрскости. Дрскост — је последња реч господе која увиђају да им се измиче земља испод ногу. Како немају ту силу да окрену ствар по својој вољи, они пакосте, и у томе је целокупна државна активност нашега доба“. Шчедрин овековечава ту дрскост у бесмртним скицама, износи галерију помпадура, типова из Ташкента, „завојевача“, „ватрогасаца“, и т. сл. Ево, на пр., Помпадура, који је, „пошто се наљутио на градску управу, наредио свима њеним члановима да умру“. Ево либералног губернијског Помпадура Козељкова. Он се као папагај, куне либералним катехизмом, али, кад једном почне да говори, долази до логичног завршетка свога система погледа: „Шта ја желим Желим да код мене процвета индустрија, да све то право својине буде осигурано, и да поредак ни под каквим изговором не буде нарушен“ — и наједном је скочио као озарен, и завапио: Ра-зо-ри-ћу!"“ Администратори су давали неисцрпан материјал сатиричном перу Салтикова. Треба ли се томе чудити» Неспремност, самовоља, подмитљивост, покварењаштво су бисери међу недостатцима. Цензор А. Никитенко, дубоко одан режиму, бележи у своме чувеном дневнику скромно мишљење у вези са једним „државним мишљењем“ грофа А. В. Адлерберга, најближег пријатеља и саветника цара Александра П: „С великом тугом саслушао сам мишљење грофа Адлерберга... Гроф је обелоданио незамислимо незнање и несхватање најједноставнијих ствари у интелектуалном и државном животу“. У борби и саживљавању капиталистичке и спахијске стихије, стари државни апарат је покривао универзално ништавило и свакодневну тупост. М после „великих реформи“, свако је и даље био „увек у ма чему крив“. Коњички потпоручници Отлетајеви су се и даље ноћу забављали пустошењем винских подрума, и „голи и са пуковским заставама у руци јурили на коњу кроз цео град“. Пљачка је узела дотле невиђене размере чак и у чинавнич-

ђ Перехват-Залихватски — онај који воли да узима мито. >) „Што смо се поново нашли у аутократском режиму,“

КО врте ке

ај

До =