Наша књижевност
и
576
Наша књижевност
Еугенија је застала, гурнула ногом мали камичак, да би се даље откотрљао и пажљиво погледала да ли Јежи не лаже, Није лагао. Умирена, климала је главом.
— А на селу је тако лепо — рекла је обично, али је зазвучало ироничном жалбом на ово њено стално затварање на селу.
Пит-пит — зацвилела је престрашено препелица, као да је јастреб кружио над њом и наглим полетом повила лелујаво жито. Јежи је није пуштао из руке. Ишли су као млади сеоски пар, један од оних што свакодневно иду путем према сунцу, држећи се за руке врхо вима прстију. Јежиева рука је била топла. Из ње је у Еугенију прглазио живот, безбедност. Могло је да изгледа да тако годинама иду једно с другим, без икаквих препрека. Да их ништа не дели. Еугенијина уста знају да су његове усне топле, црвене и лако набрекле.
— Гјенју, ти нећеш да ме разумеш
На то његово наваљивање прсла је у кратак смех. Приближила је очи, исувише светле и он је то тако осетио, да је повукао главу пред изненадном светлином. Затреперила је попрскана зеница и то није био израз сагласности или одбијања, до само блистав, скоро рав: нодушан трептај умиљавања.
— Не, ја те разумем. Ако сам добро чула, пожалио си се да од
априла ниси био на селу. Јесам ли ја за то кривар Прилике, рат... Мени је села исувише.
Јежи се натмурио;
— Увек иста. То је безнадно. Женственост, надженственост.
У том тренутку су зашли дубље у шуму. Еугенија се поклизну на меком шумском тлу, тражећи јагоде. Са великом, црвеном јагодом на длану рекла је упорним, дрхтавим гласом:
— ИМ ти би више волеб да плачем, да вичем да све то већ више не могу да поднесемр Ове ноћи»
Притворених очију, појела је јагоду.
— Гјенју — опоменуо ју је тихо,
— Но и шта, не ваља ни тако ни тако — насмејала се је, осећајући одједном себи прождрљиву празнину која је расла и незадо: вољство што је дошао. а
Шума је замирисала на смолу, на четинаре. Ишли су кроз густи, лелујави, магличасто зелени млади растик, лаган као хаљина балерине. Шума се неравно пружала, ишла горе доле, ходање кроз густи растик чинило јој се нестварним, грозничавим сном, у коме узалуд тражи Јежиа, жели га, а не може да га пронађе. Ишао је корак иза ње, за: мишљен пред њеном сликом. Око њених босих ногу полегали су, њихајући се, малени, лаки борићи. Све дубље је залазила у нагнуту и стрму шуму, у свој стан, у црвене јагоде скривене под лишћем, у џбуње клеке која шуми. Само даље, само побећи негде од незадовољства, од нејасног страха који дави. У шуми је закукала кукавица и умукла. После је друкчије закукала, у три гласа, као да се некоме