Наша књижевност

по –—_ = и"

Злостављање 17

да га на рукама носе, фотографишу, и пред новинаре изводе, али он се склонио; није му било до тога.

Аница зна добро ту причу, али она је сваки пут прати и проверава у свом јаком памћењу, да ли четкар штогод мења, одузима или додаје. И за чудо, прича је сваки пут до у ситнице верна и једнака, како само причање измишљених доживљаја може да буде.

— Ја, ја, драга моја, није газда Андрија задушна баба, каже човек у спаваћици неким увређеним гласом и прекорно, иако жена није ништа рекла, а горња усна му на једној страни лако подрхтава.

Жена, у неприлици, обара поглед.

Најпосле, човек се решава да легне, гаси светлост, умотава се У јорган од ружичасте свиле, да брзо заспи, уз неко лагано гунђање које бива све тише. А расањена жена шири очи и у тами гледа непрестано неправилне облике гомилице коју јорган и њен заспали муж стварају ту поред ње. Сан јој неће на очи. Прве године она је слушала мужевљева хвалисања и ситне приче у којима је он увек велика личност. без узбуђења, готово без икаквог учешћа са своје стране, уздржавајући се да не зева и претварајући се да је ствар бар донекле занима. Али његова причања су расла, бивала све дужа и смелија, све насртљивија и чуднија. Почело је да јој се гади. Изгледало 10] је недостојно да мора сатима да слуша хвалисања и измишљотине овога ч0века и да показује пажњу и искрено учешће. Вређало је што он мисли да пред њом као пред мртвом ствари или створењем без памети може да пусти маха својој уобразиљи и не сматра за потребно ни да надзире свој језик, ни да умери своје лажи и маштаније. Још као девојка она је слушала од удатих жена и другарица да има неваљалих и настранимушкараца, који имају болесне прохтеве и који траже од жена недостојне и неприродне ствари. Она не познаје ни такве људе ни њихове начине, али ово што ради њен муж могло би, како јој се чини по њеном осећању, бити то или нешто слично, У сваком случају, она се осећа као створење које злоупотребљавају и злостављају на један бездушан, подмукао, а привидно безазлен и дозвољен начин. Стиди се због свега тога. Боли је и пече неиздржљиво, сваким даном све више, тај дубоки осећај понижења и стида, али уместо да тај бол изазове у њој природан нагон за самоодбраном, он јој одузима потпуно реч, кочи покрет, убија сваку одлуку још у самој замисли. А та њена пасивност и неотпорност потстицала је још више четкара да се смело и безобзирно залеће у пределе хвале и јунаштва. Та здрава и паметна жена, разбуђена, а незадовољена у својој јакој женскости, могла је једним покретом своје снажне руке да обали ситног човека, да га повије у његов јорган као наказну бебу и да му припрети да спава, могла је једном речи да га ућутка и дозове памети и да му покаже колико је луд кад тако говори и још луђи кад мисли да има неко ко је толико луд да га слуша и да му верује. Могла је и желела је свом душом да то учини, па ипак није налазила снаге за те. М као уклета, морала је да

2