Наша књижевност

Наша књижевносг

слуша оно што је презирала, да гледа око чега се гадила и да трпи оно што је мрзела. И пуштала је свако вече да четкгр изводи пред њу као пред најмљеног сведока своју маскераду лажи и нездравих тлапња.

А кад он, засићен и задовољен, легне и заспе, овако као сада, сна тек онда потпуно осети изузетну тежину и накарадни јад свога положаја, Осећа се унижена, згужвана и упрљана, као да су о њу отрли неке влажне и нечисте руке, а затим је бацили у ову мрачну дубину. Помишља да треба да се брани и спасава, али не види како. И несреће имају своје категорије. У коју спада овог Изгледа да то не може да се одреди. А оно што не може да нађе места ни у једној од постојећих категорија треба свак да сноси сам, јер томе нема. лека.. Један човек, поготово једна жена, мора у одбрани својих права и своје личности да се ослони на друге људе и на своје право онакво какво је формулисано у законима или бар у схватањима и навикама друштва. А на што она може да се пожали из овог у сваком погледу савршеног брака» Како да каже другима да је злостављана на изузетно ружан и тако неподношљив начин, да мора да бежи и да се спасава ако неће да излуди и свисне од досаде, стида и гађења над самом собомг Како да докаже да је живот у овој честитој, богатој кући, уз мужа, паметног, љубазног, сређеног човека, неподношљив> И'због чега2 Како да то учини, кад ни сама пред собом не уме да се изрази, кад ни овде међу четири зида, пред самим овим кукавељом не налази снаге да се одбрани и заштити» — Зна само да пати и да дуго неће моћи издржатк. Можда то и јесте права, велика и потпуна људска несрећа кад је човек нем од гађења и укочен од стида због онога што други са њи чине, тако да не уме и не може да брани своје право, него мора, поред "тога што је жртва, да узме на себе и изглед кривца.

У овим тренутцима она најчешће мисли о бежању из ове куће, Као што се у детињству овако у топлој постељи и у тами, машта о фан тастичним доживљајима, великим срећама и чудним успесима, тако она сада замишља како би и дивно и страшно било напустити ову кућу и овога човека. Једном одлуком и једним покретом ослободити се свега и заувек. Осећа добро колико би то смело било, колико безумно и како страшно по њу и неразумљиво у очима породице и света. Увића да је немогућно и неизводљиво. Па ипак, већ минут доцније ухати саму себе како опет замишља своје бекство до у ситнице. У тренутку кад никог нема у кући, побацати у свој девојачки кофер најнужније ствари, само оне које је сама донела, и окренути леђа свему. Просто се вратити у малу очеву кућу на периферији. Ту су поред оца још најмлађа сестра и брат. Она студира филозофију и пише стихове, а он је болешљив и не воли да ради, али лепо свира у гитару и тако је добар да има надимак „анђелска душа“. Истина, отац је набусит човек, на своју руку. Истина, кућа је тешка. Посла много и увек понешто недостаје. Али шта је то све према овоме овде2 Као неостварљив сан и не-