Наша књижевност

144 Наша књижевност

у покретима, гестовима и гримасама, то би била једна од најбољих креација нашег театра. Јелка Вујић, која није довољно искоришћена у нашем позоришту, дала је улогу богомољке Турусине ненаметљивим реалистичким средствима. Бранко Ђорђевић, који се први пут у Београду огледао на сложенијем задатку, дао је Мамајева, с нешто мало театрално-провинциских реквизита у гримасама, У пуној мери убедљиво и верно. Разговор са Блумовим у првом чину је право глумачко остварење. Мајстор карактерног зајања Златковић дао је своју улогу уцењивача и ниткова Голутвина с пуно сочних боја, понекад и мало предргстичних. Бежа Николић као Крутицки дао је оригиналну и живу интерпретацију, заобљену у целини, али можда у извесним подробностима не потпуно верну оригиналу. Мрена Јовановић, чији је драмски успон све очигледнији, с много духа и финоће одиграла је отмену Мамајеву, жену у опасним годинама. Милорад Душановић, у улози набеђеног либерала Городулина, сувише вехементан и жив, није успео да оствари лик празноглавог лруштвеног каријеристе, мајстора салонске конверзације и шупљих фраза. Од споредних улога треба подвући изванредне креације Теодоре Арсеновић (врачара Манефа) и Николе Гошића (Григорије, лакеј Турусине).

На репризи, са неколико потпуно нових глумаца, претстава је знатно подбацила. Извођењем „Кола мудрости — двоја лудости“ београдско позориште знатно је употпунило свој репертоарски програм, који није ни много богат ни много оригиналан. После претстава „Тартифа“ и „Господе Глембајевих“, које су биле на примерној висини, позоришни успех ове комедије, и у режијском постављању и у глумечким тумачењима, показао је да престоничко позориште сваким даном постиже све завиднију уметничку висину.

Ели Финци