Наша књижевност

Хроника

тензитет непосредно делујућег квалитета. Дединац је умео да „обиђе“ литицу“ и да склизне преко тема које би, можда, збуниле младу публику и одвеле је у једну дискусију која би за многе остала замршена. У оквиру оваквог једног часа, било би доиста непрактично у сумарним објашњењима описати један пут од сиреализма до сасвим упрошћеног поетског стилизовања једноставних и непосредних људских мотива, којима данас поезија Милана Дединца обилује. Он је, зато, то и избегао, задовољивши се да врло занимљиво прикаже линију свога личног, људског развоја у временима која су, више и неодољивије, ваљда, но икад раније, човека враћала човеку и са њима га повезивала. Давши тај свој живи пут до човека и до људи, он је истовремено, посредно, али искрено, обележио и линију свога песничког развоја. И публика је то топло примила и са симпатијом се одазвала његовим живим, лирљиво стварним лирским тренуцима... И зато, вероватно, и није тражила нарочиту дискусију о овој поезији и о њеном песнику.

Ђуза Радовић (27-1), међутим, изазвао је живу дискусију, која ниј= Сила добро ни правилно упућена. Млади слушаоци су код њега осетили наглашену ноту социјалне боје, изражену вербално прилично оштро и звонко, так-) да су се нашли побуђени да поставља4у питања, зашто се кроз њу није казало и више и даље од онога што је лесник изразио. Код Ђузе Радовића преовлађује извесна експресија која се некако урезује у слух и у њему остаге као вербално врло резонантна, тако да се доиста може понекад остати под утиоком да је њоме мање казано од онога што се интонацијом наговестило. И слушаоци су очекивали да ће у његовим стиховима бити више и непосредније борбенога садржаја. МИ зато су, у неку руку разочарани повели дискусију по питањима, зашто песник није рекао ово ли оно, и зашто се није изразитије манифестовао као песник борбе. Међутим де Ђуза Радовић савесно хтео да

се прикаже у тачном смислу у коме

157

се кретао његов развој, па је тако и вршио одбир песама које је читао. Али је баш тако публика прешла преко неких момената који су лирски живо треперили, а задржала се с наглашеном пажњом на последњој песми са мотивом из народне борбе, која је, међутим, лирски била најмање непосредна. И уместо да се дискусија критички осврне на ту оскудицу непосредног у јелној оваквој песми, која мора биги из првог осећајног извора дата, она ју је истицала као узор за којим песниково стварање треба да се креће. Ђуза Радовић је дискусију олако примио и прилично индиферентно водио, тако да се нису експлоатисали извесни мотиви који би се педагошки могли целисходно употребити.

Божидар. Ковачитањем својих пео себи и о њима издвајало _— од неочекивано, "и

које је испунио разговором (17-1У), упадљиво се претходних и, скоро данас већ и чудно, потсетило нас је на предратне књижевне манире. Оно није имало тон који су ове вечери већ стекле и усталиле, и није се догађало у оној атмосфери присности између слушалаца и песника која их управо и карактерише. Божидар Ковачевић је говорио једним другим језиком, који је остајао стран, па чак и несхватљиг за све оне који се нису научили да прате прециозну литерарну реч и „пен“клупски стил. Тај сад већ архаични књижевни тон којим је Божидар Ковачевић обојио вече читања сопствених песама оставио је дворану младе публике у недоумици и незагрејану. Песник на овим вечерима, онако како оне треба целисходно да изгледају и да се остварују, не би смео себе да узме „за! тему“, да! се, гледајући се као из неке перспективе, толико обдективизира да о себи говори као о трећем лицу. Божидар Ковачевић је управо тако поступио, Он је о себи самоме одржао предавање, што је само још више померило дистанцу између њега и слушалаца. И најзад, он је о томе себи у трећем лицу говорио са извесном претераном, рекло би се ско-

Вече чевић сама и