Наша књижевност

ну књигу, треба давати дела која дају праву научну светлост на предмет излагања, а избегавати покушаје који стављају пред загонетке, или чак пружају могућност ширења погрешних схватања.

М. Ђорђевић

„Доситеј Обрадовић — Изабране стране.“ — Издавачко предузеће Србије „Просвета“ почело је своју нову збирку „Културна историја“ избором из дела Доситеја Обрадовића. Главни лео чипе, као што је природно, фрагменти из Доситејевих мемоара: детињство, „почетак греческе књиге“, одлазак на занат међу калуђере, одлазак низ манастира, његово бављење у Далмацаји, по Грчкој, у Смирни, по Албанији и у Бечу. Из осталих списа У ова! избор су унети поред Писма Харалам пију, две моралистичке главе из „Сорјета здраваго разума“ и десетак басана с најкарактеристичнијим „Наравоученијима“, још и она поглавља из „СоСранија“ која су несумњиво најважнија за упознавање Доситејевих схватања: „Чему се има надати за живота онај који што пише и за штампу изда167: „Јест ли полезно у простом дијалекту на штампу што издавати“, где Доситеј пледира за издавање књига на би просвећивање народне масе, и вештма (ствари-

језику, да продрло у најшире „О неким различним ма), а прво о вкусу. Сем тога у избор је унесено и шест значајних писама Доситејевих, међу којима је и ванредно занимљиво писмо Вођима првога устанка које је досад било недовољно познато јер је позно нађено, те се не налази у издањима Доситејевих дела. На крају су, најзад. Доситејеве мисли, узете из његових ра зличних списа.

Овај избор је брижљиво приргдио Ђуро Гавела. Ово издање Доситеја биће од велике користи за проучавање Доситејевих списа и идеја, пошто је приређивач унео у ову књигу све оно што Доситеја чини нашим · највећим писцем осамнаестога века и рационалистичке епохе у нашој књижевности.

У ово издање једино је можда ваљало унети још и Доситејев опис

народном

Наша књижевност

његова бављења у Лондону, зато што у њему Доситеј врло живо и књижевно даје атмосферу Енглеске при кра. лу осамнаестога века. К.

Књижевне вечери наших пзсника. —-

наших песника пред публиком и нгпосредног међусобног општења публике са њима све јасније се показуге не с=мо као сасвим успео, него и као практично користан. Могло би се: чак рећи да он све више добија значај једног књижевно-пелагошког курса, јер доиста очигледно делује у правцу литерарноваспитном. Све јасније се осећа да књижевна публика која те вечери прати у огромној већини омладинска — не мења своју физиономију, да није случајна и да се не одређује према неким својим особеним симпатијама за овог или оног песника, већ стално и истрајно показује увек исти живи интерес за свако књижевно вече и са све више разумевања у њима учествује. И лонста, овако; мало помало, али кроз једну устаљену праксу у којој се све боље сналази, она има могућности да се живо, стварно, на очигледним приказима, упозна са нашом савременом поезијом, и да се, слушајући од самих песника најосновније податке о побудсма и импулсима који их крећу, интимно уживи у унутрашња стања наше лирике и да 101 схвати развој и еволуцију.

Последња читања су била за њу ин занимљива и инструктивна.

У првоме јој се приказао Милан Дединац (20-), један од најсуптилнијих наших савремених лиричара. Али, такав, он је, можда, и један од оних који у овоме тренутку не погађа тај наш млади читалачки свет у онај живац који ће у њему од поезије најузбудљивије да затрепери. Па ипак је он нашао начина да се присно повеже са својим слушаоцима и да им врло дискретно, али и врло тактично прикаже један песнички развој који се креће од тамних експресија крајње модернистичких поетских уобличавања до јасних, а лирски врло чистих акцената, који пуно и емотивно одјекују живим призвуком времена и стања; коди, дакле, добијају један ин-